26.9.2004. увече

У Тиршовој смо. Син је управо на реанимацији. Ми не знамо шта се десило са њим и зашто, само су нам рекли да је тотална блокада плућа и мозга. Писала сам и писаћу о томе како ми се поново родио исти син.
Све је било као сан, ужасан сан који само родитељ доживљава.
Муж седи до мене у ходнику, плаче. Ја држим синовљеве мокре ствари (поливали смо га водом не би ли га повратили у живот) и буљим у родитеље који доводе децу, са поломљеном руком, повређеном ногом, крвавом главом. Благо њима, помислим, они су живи. А мој Стеван?
Ух, како сам ја јака, јака као камен када плаче. Знам да морам бити јака.
„Идите кући, зовите кад год хоћете.“биле су речи докторке.
„Kући?“ упитах не трепћући док су ми одзвањале речи мога мужа над телом сина док смо се борили за његову свест, поглед, живот,“кућо моја, сине мој, кућо моја!“
Одлазимо, а нестали би. Муж гласно јеца, ја без гласа.
У стану нас дочекују брижни пријатељи. Саосећају, нуде помоћ, запиткују. Ја ништа не разумем, не знам. Волела бих да сам негде, у некој рупи, сама. Да плачем и надам се.
Муж пије таблете за смирење, Срђан, млађи син, запиткује кроз сузе шта је са Стевом. Волела бих да знам, у ствари не морам да знам, само да је жив. Најзад су и њих двојица заспала. Ја не могу да спавам. Зовем болницу сваких пола сата и добијам исти одговор:“Жао нам је мајко, али Ваш син је још на вештачким плућима… Слободно зовите мајко, кад год…“

27.9.2004.

Пет ујутру. Исти одговор добијам. У глави слике. Мртав је. Жив је. Биљка је. Ах, само да је биљка, да га пазим, негујем, да постоји, само толико боже… Туширам се, пресвлачим, јер знам да ћу са комшиницом ићи ујутру до болнице да се сретнем са коначним исходом.
Легнем тако сређена и мирна. Гледам кроз прозор у небо. Настављам да се молим. Призивам Бога и анђеле, по сто пута. Отварам срце и молим се срцем. Умем ја и смем да се суочим са сваком истином, али после, када истина удари печат на душу, после не бих гарантовала за свој мир и разум. Ја праштам себи и људима одмах. Нико мени није крив. Али, тај крст који треба после носити, е, не гарантујем да не би био и мој нож и моје копље и моја стрела ка небу.
Млађи син и муж се буде плачући. Мислим на њихове животе ако Стеван умре.
„Јеси ли звала?“пита муж.
„Јесам, још је на вештачким плућима!“кажем смирено. Он почиње још гласније да рида и син за њим. Пола осам је.
„Хајде, зови сада!“рече ми.
„Нећу, сада зови ти!“кажем разочарана у његов кукавичлук.
„Не могу…“покри лице рукама и закука још јаче.
Узимам по ко зна који пут телефон. Питам за сина, гледајући кроз прозор на суседну зграду. Људи још спавају.
„Мајко, Ваш син се управо пробудио из коме, дише својим плућима! Чини се да нема никаквих последица!“
Окрећем се и из мене излази најјезивији крик. Да, то је онај крик из утробе жене која је рађала, која би убила за своје, али и за друго дете, која би све дала за живот детета, која би створила и крила и канџе и прелетела пола света, ронила до дна океана, пристала на све уцене, само да јој је дете живо.
„Жив је!“
„Мама, плашиш ме“рече Срђан“и зашто плачеш када је он жив?!“
„Плачем од среће…“рекох, а помислих на анђеле, Бога, поновно рађање и мог Стевана и моје.

 

Јадранка Бежановић Совиљ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име