На полицама бесмисла стоје шарене тегле добро укуване наде и животне радости. Ту су све боје пролећа, лета и јесени.
Злати се слатко од снова са пуно лимунових колутова.
Из легендарног народног кувара испадају давно испресоване главе камилице, ножице ђурђевка, храброст хајдучке траве, лепота белих рада и љубичица. Укус топлине у сред хладноће. Уме то човек када је инспирисан и када хоће.
Kада би могао и залеђене сузе да отопи. Kада би могао некако зла да се одрекне, не само речима, већ и делом. Kада би могао сам себе да спаси док спасава свемир, земљу, државу, док се буса у груди свог незамисливо великог ега и клања се идолу зла. Умео би он то, али му људи не дају!
Мирише на зиму.
Миришу и обезвређени људски животи. На белини снега оцртаваће се трагови наших стопала на путу за љубав. Видеће се и трагови крви. Нека, све је то људски и нека верују да ће им, због тога, бити опроштено. Али, да ли ће бити тако? Не верујем у лепоту хладних осећања, чак ми и Деда Мраз изгледа као изопачени старац, нека ми опросте они који му се радују!
Идемо у Нову годину! Морамо, немамо избора.
Штета је што не може некако и љубав да се конзервира! Баш би свима пријало слатко од загрљаја, пољубаца, нежности и искрене, људске топлине…или то већ постоји, а онај човек у кога верујем, о томе појма нема.
