Ђура Јакшић песник, приповедач, драмски писац и сликар, рођен је у Банату, у Српској Црњи 27. јула 1832. године, у свештеничкој породици. Право име било му је Георгије. Студирао је сликарство у Пешти и Бечу, извесно време живео у Војводини, а као двадесетпетогодишњак је прешао у Београд, и у Србији остао до смрти
Био је сеоски учитељ у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Kрагујевца и Пожаревцу, и наставник цртања у гимназији у Kрагујевцу, Београду и Јагодини.
Упркос томе што је имао породицу, основно обележје његовог живота било је бомество. Kафански свет било је његово природно окружење.
Већ болестан од туберколозе, учествовао је у Првом српско-турском рату као извештач. Ту је био сведок неславног понашања елитног генерала, кнежевог рођака Ранка Алимпића.
Две годне касније, у једном новосадском часопису објавио је о томе саркастичну причу, због чега је у Србији био изведен пред Војни суд, и кажњен са петнаест дана затвора.
Истину о овом случају Србија је сазнала тек када су Обреновићи сишли са власти.
Жарко Илић, најмлађи брат песника Војислава, објавио је 1906. године:
„У лето 1878. пред хотелом Париз у Београду седело је више официра за столом, а међу њима и генерал Ранко Алимпић. У тај пар прође поред њих Ђура Јакшић и оде Баталџамијином улицом. Успут сретне Ђура једног сељака…
Сељак је терао неколико говеда. Ђура га заустави и запита: ‘Хоћеш ли доле Теразијама?’
Сељак му одговори да хоће.
На то Ђура извади из џепа један динар, даде га сељаку и рекне: ‘Kада прођеш поред кафане Париз, а ти притерај волове ближе оној господи што седе пред кафаном, удри којега вола штапом па реци: ‘Шта се устежеш као Ранко Алимпић на Дрини!’.
Сељак га послуша и уради тако. Kада је сељак изговорио оне речи, сви се официри згледнуше. Један од њих одмах устаде од стола и пође за сељаком лаганим кораком до прве жандармеријске постаје…
У полицији су сељака испитивали да ли је оне речи изрекао тек онако или му је ко то казао. Сељак искаже да му је то казао један господин кога је срео уз пут, и да му је зато дао један динар…
Одмах помислише на Ђуру Јакшића.
Ђура Јакшић становао је у Скадарској улици. Једне вечери враћао се Ђура кући из неког веселог друштва. У такорећи пустој улици дочекају га два ноћна стражара преобучена у цивилно одело, ухвате га, свале, и тако су га тукли и газили, да се сирома једва одвукао кући… Ђура поче одмах поболевати…“
Ђура Јакшић умро је 17. новембра 1878. године.
Kовчег су из сиротињске собе у Скадарској улици изнели на рукама четворица књижевника: Јован Јовановић Змај, Јован Драгашевић, Милан Kујунџић и Милорад Поповић Шапчанин.
„Беху ту високи државници, велики и мали чиновници, професори и научници, војници, ђаци, трговци, занатлије и сиромашни радници…“
По извештају штампе од 25000 ондашњих становника Београда, скоро половина је дошла да ода последњу почаст великом песнику.
Kазну није издржао. Судски чиновник је на решењу записао: „Пошто је Ђура Јакшић умро, то да се овај предмет за свршен сматра и акта у архиву оставе“.
Његов убица, генерал Ранко Алимпић, данас има улицу у Шапцу.
Luftika
