Миленијумско искуство потврђује да душевна (психичка) обољења и поремећаји најчешће имају свој коријен у духовном дефициту (Мк 5:1-15; Лк 9:38-42). Но, иако стоји да духовни дефицит узрокује разне видове психопатологије вриједи и обратно јер је ова веза двосмјерног карактера. Психички поремећаји (који имају свој узрок у духовном дефициту) по правилу утичу на даљњи пад духовног здравља, вукући човјека у спиралном суноврату све дубље и даље од Бога и личног спасења.
Болесно друштво
По статистици Свјетске Здравствене Организације (СЗО), наше доба карактерише континуирани пораст душевних поремећаја и болести овисности. Тај пораст је 2017. године износио 13% у односу на стање регистровано десет година раније. Овај забрињавајући тренд се протеклих година осјетно појачава. Најновије (пост-ковидске) статистике СЗО биљеже драстично умањење друштвеног ангажмана и дружења уопште, смањење величине породице, као и броја скопљених бракова. Удаљавамо се једни од других, и то удаљавање погубно утиче на наше духовно, душевно (психичко) и физичко здравље. Депресија је данас један од водећих узрока инвалидитета, а суицид је међу четири водећа узрока смрти у старосној групи од 15 до 29 година (податак је из 2021. године)
Социјални инжењеринг
С друге стране, иста статистика (СЗО) биљежи скок ангажовања на друштвеним мрежама. Приступачност џепних рачунара (тзв. smart телефона) и распорстрањеност бесплатних друштвених мрежа чини да смо повезанији више но икада раније – но, парадоксално, умјесто да се стога приближавамо ми се убрзано удаљавамо једни од других. То није ни мало случајно. Вјерујем да је свакоме ко прaти друштвене трендове јасно да је процес алијенације, инициран средином прошлог вијека, данас у свом пуном замаху. Проблеми с којима се савремени човјек суочава су знатним дијелом резултат врло квалитетно изведеног социјалног инжењеринга – систематског процеса који је током пртотеклих стотињак година довео до деградирајуће промјене свијести друштва, како код нас тако и на глобалном нивоу. Евидентно је да се налазимо усред духовног рата. Свакако да тај рат није новина нашег доба, већ исти бјесни од кад је човјека – и то увијек са истим циљем, да анестезира, превари и намами човјека да се одрекне Бога и тиме, посљедично, да се одрекне самога себе. Ту суштински нема ничег новог, те су савремени циљеви овог духовног рата уједно и свевремени (1 Пет 5:8). Но оно што јесте ново и што се у овом добу рапидно мијења (Отк 12:12б) је начин на који се тај рат води и механизми који се при томе користе. Мас-медијии, поп култура 20. вијека, друштвене мреже као и неки други деривати интернет револуције су међу најраспрострањенијим социо-културолошким механизмима преко којих се (пажљиво филтрираним садржајем) актуализира напад на савременог човјека. Иако су начини на који се наведени механизми користе за атак на човјека данашњице бројни, сви се ти напади изводе по одређеном обрасцу који, типично, има овакав слијед:
1. анестезирање човјековог критичког размишљања
2. обарање његове/њезине будности и духовног опреза
3. нормализација гријеха
4. уплитање човјека у мрежу страсти
5. удаљавање човјека од Бога и стварање вакуума у његовој/њезиној души
6. изазивање празнине, страха и, коначно, очаја (и сличне психопатологије)
7. духовна парализа
8. духовна смрт.
Одбрана
Како савременом човјеку помоћи да поврати и одржи своје духовно здравље те да води испуњен, смислен и Богоугодан живот? Као и у сваком добро вођеном рату, па тако и овом духовном, препоручљиво је кренути од анализе стратегије и механизама напада, како би се истима одговорило методолошки, ефективно и на одговарајући начин. У том смислу, издвајају се три правца напада по којима се овај духовни рат води:
а) друштвени,
б) духовни и
в) психички.
Па да кажемо у најкраћим цртама и о сваком од могућих правца одбране:
а) Едукација. На нивоу друштва одбрана се заснива на едукацији. Ове активности су по правилу превентивног и проактивног карактера, и примарно су фокусиране на неутрализацију горе наведених корака 1-3, тј. на развој критичког размишљања, буђење духовног опреза и денорамлизацију гријеха. У контексту Цркве, ове активности могу да укључују катехизис, апологетски рад, психо-едукацију, и друге врсте рада прилагођеног како вјернима тако и другим слојевима друштва, али исто тако укључују и предавања, курсеве и радионице у раду са члановима клира у циљу унапређења њиховог капацитета за што ефективније дјеловање на културно-социјалном нивоу.
б) Светотајински живот. У својој основи, духовна терапија се заснива на активном судјеловању у литургијском и светотајинском животу Цркве. Мада овдје може да се користи увријежени израз „литургијски живот“, термин „духовна терапија“ је изабран да се јасније истакне да је крајњи циљ исте духовно оздрављење човјека и друштва у цјелини. С обзиром на читалачку публику којој је овај текст намијењен, сматрам да на овом мјесту нема потребе о духовној терапији даље дискутовати. Довољно је само закључити да је духовна терапија неопходан чинилац у свим фазама одбране пошто се, на крају крајева, ради о духовном рату.
в) Православна психотерпија. У раније наведеним стадијумима 4-6, човјеково удаљавање од Бога изазива празнину, немир и страх који се по правилу врло јасно манифестира у психичким поремећајима и обољењима (депресија, анксиозност, и др. укључујући и све чешће присутне поремећаје личности). Сходно томе, наведена
психопатологија поред духовне терапије потребује и психотерапију. Чак и у стању духовне обамрлости, када је дух толико анестезиран а душа тако рањена да човјек постаје неспособан да подузме и одржава вољну и редовну духовну терапију (једном ријечју – да живи литургијски) адекватна психотерапија је дјелотворан прекурзор духовној терапији, а код оних који нису чланови Цркве је то по правилу и једини начин да се са духовним изљечењем уопште и започне. Типичне активности на овој равни обухватају терапеутско-клинички рад било отвореног типа (савјетовалишта, духовни центри, кампови, ординације) било затвореног типа (боравак у институцији – нпр. по моделу „Земља живих“).
Закључне напомене
У средишту духовно-душевног изљечења је оспособљење човјека за узимање активног и неодступног учешћа у литургијском и светотајинском животу Цркве. Исто се подразумијева двојако – и као циљ али и као неопходни услов за човјеково психичко и духовно оздрављење и тиме његово/њезино ефективно одупирање изазовима, искушењима и нападима које савремено доба са собом носи. Овакво сагледавање проблема полази од тога да психотерапија са своје методолошке стране има пуног смисла једино у контексту богословља, као што са стране своје терапеутске
примјене пуног ефекта има само кад је инкорпорирана са активним учешћем у литургијском животу Цркве. Разлог је тај што циљ православне психотерапије није само отклањање симптома обољења, већ одстрањење коријена душевно-духовне патологије. То подразумијева: очистити човјекову намучену и страстима испуњену душу, избацити из ње рђав заметак, и ту празнину испунити Христом. Такав циљ се у својој потпуности може постићи искључиво унутар Цркве (у условима наше помјесне Цркве то укључује интензивирање Њене мисионарске дјелатности). Како би (п)остала актуелан чинилац у савременом друштву, црквена јерархија треба да буде способна да систематски, методолошки и правовремено осмишљава и имплементира такве начине одбране човјека који би били релевантни савременом добу (обогаћујући тиме своју палету постојећих духовно-терапеутских метода) са циљем да исте понуди како члановима Цркве тако и ширем друштву демонстрирајући тако улогу Цркве као једине праве „болнице за душу и тијело“.
