У току дискусије о катехизацији младих, један брат ме упитао: „Оче, како искористити друштвене мреже за ширење јеванђеоске поруке данашњој омладини?“
Питање је исувише комплексно, вишеслојно и контроверзно да би могло да се одговори на прост начин. Питање кориштења друштвених медија и друштвених мрежа[1] у испуњавању керигматске улоге Цркве захтијева да се сагледа из више углова: биолошког, психолошког, духовног, социолошког и етичког. Овај текст има за циљ да представи неке од релевантних инфорамције везаних за наведено питање са психолошког и билошког аспекта, фокусирајући се при томе на потенцијалне ризике и опасности које могу да се појаве услијед неумјереног кориштења истих.
За сваког понешто
Нема сумње да су друштвене мреже постале централни инструмент савремене комуникације, забаве и едукације, механизми за креирање јавног мијења и генератори трендова у данашњем друштву. Друштвене мреже нису пролазни хир; свједоци смо да пуштају своје коријење све дубље у организам модерног друштва без којих се оно више не да замислити. Не бивајући дио овог свијета но ипак живећи у свијету, сасвим оправдано се поставља питање кориштења друштвених мрежа за ширење спасоносне јеванђеoске ријечи савременом човјеку.
Недавно сам на TikTok-у гледао врло занимљив видео клип неког младог Енглеза који своја оштроумна запажања и закључке о животу и друштву у коме живи износи на врло елоквентан начин. У тренутку док гледам тај видео клип, наилази мени добро позната млада особа (која иначе на доста зрео начин схвата свијет, живот и свој однос са Богом и другим људима) и на кратко се заустављајући коментарише: „Аха, знам за тог момка, занимљив му је канал, али клипови су му предугачки – трају по 5 минута и дуже.“ Да бисмо потпуније схватили ментални склоп из којег се овакав коментар појављује, потребно је да кажемо нешто о утицају друштвених мрежа на мозак – конктерно o лучењу допамина.
Допамин
Допамин је хормон који има битну улогу у бројним тјелесним процесима попут кретања, говора и памћења. Допамин је такође и неуротрансмитер којим се преносе поруке између нервних ћелија нашег централног нервног система. Да би се илустровала важност овог неуротрансмитера, довољно је рећи да је дисбаланс допамина уско повезан са низом проблема, поремећаја и болести – попут несанице, хроничног умора, депресије, ADHD-а, паркинсонизма, шизофреније, болести овисности и др.
У овом тексту ћемо се фокусирати на добро познату улогу допамина да генерише осјећај уживања, задовољства и мотивације. Из тог разлога се допамин колоквијално назива хормоном задовољства. Једноставно речено, осјећај који ми дефинишемо као задовољство је у суштии биохемијска реакција која се јавља као посљедица повишеног лучења допамина у кори мозга. Када одређена активност изазове лучење допамина, мозак добија инструкцију да запамти то конкретно искуство. Пошто лучење допамина изазива врло угодан осјећај, ми тежимо ка понављању искуства које такво лучење изазива и обављању активности које су са истим повезане.
Треба рећи да лучење допамина није увијек једнако. Наиме, допамин се најинтензивније лучи када смо ангажовани око ствари које су директно везане за преживљавање и одржање врсте – најчешће се то односи на јело, надметање са другима и секс (1. Кор 15:47-48). Такође, ни трајање ефекта допамина није увијек једнако. Неке тривијлане активности које луче допамин, попут гледања занимљивог филма или претраживања („скроловања“) по друштвеним мрежама нас испуњавају краткотрајним осјећајем задовољства. С друге стране, активности које поред допамина стимулишу лучење сератонина и окситоцина (такође неуротрансмитери) – као што је дружење, добро обављен посао, физичка активност, или интима – обезбјеђују не само дуготрајнији осјећај задовољства, већ и осјећај испуњености.
Стварање овисности
Друштвене мреже, попут TikTok-a, Instagram-a, Facebook-a, или Snapchat-а су конципиране на тај начин да ултра кратким форматом, богатом понудом и алгоритмом претраге који је прилагођен појединцу нуде садржај који има могућност да изазива учестало и континуирано лучење допамина. Тај допамински тсунами је у почетку узбудљив, но након неког времена надражај таквог интензитета и фреквенције постаје опасан по мозак. У циљу самоочувања, тражећи да успостави баланс и спријечи „прегарање“, организам реагује тако што у мозгу редукује број рецептора за допамин. Краткорочно гледано, овај заштитни механизам је пожељан јер исти повећава праг толеранције на допамин и тиме чува мозак од оштећења.
Међутим, навикнут на континуирано и често лучење допамина и тражећи да тако висок интензитет осјећаја задовољства одржи, мозак компензира смањење броја рецептора дужим излагањем стимулансу – у овом конкретном случају то значи провођењем све дужег времена на друштвеним мрежама (период “навлачења“). Проблем који тиме настаје је што се накони одређеног времена особа фокусира на друштвене мреже као главни извор задовољства, убрзано губећи интерес за корисне активности које би уобичајено требале да луче допамин (јер је интензитет тог стимуланса сада пренизак да изазове осјећај задовољства или мотивације). На тај начин особа губи мотивацију да промијени своје понашање и постаје овисна о друштвенм мрежама као репрезентативном извору задовољства.
Дигитални наркотици
Оно што потом слиједи нема више никакве везе са задовољством. Наиме, било какав прекид стимуланса (тј. скроловања по мрежама) доводи до бурне реакције која се обично манифестира жестоком анксиозносћу, иритацијом, нервозом – једном ријечју „кризом“. Не хрлећи више друштвеним мрежама тражећи у њима задовољство као што је то био случај у почетку, особа им сада хрли превасходно тражећи допамински „фикс“ како би добила олакшање од тих неугодних симптома (тј. како би избјегла „кризу“). Посљедично, то доводи до маратонског скроловања које зна да корисника прикује за екран конзумирајући знатан дио његовог или њезиног дана и ноћи. С обзиром да се најчешће ради о масивном губљењу времена на тривијалне активности, то по правилу доводи до осјећаја незадовољства и празнине код особе.
Описани механизам је готово идентичан механизму стварања овисности наркотицима, алкохолом, порнографијом или другим стимулансима, те су горе употребљни термини „навлачење“, „криза“ и „фикс“ и те како адекватни у овом контексту. Штавише, истраживања су показала да допамински дисбаланс који настаје услијед неумјереног излагања друштвеним мрежама омета процес слања и примања порука међу неуронима у мозгу на сличан начин као што се то дешава при кориштењу амфетамина или кокаина. У таквом стању ствари друштвене мреже могу да се окарактеришу као дигитални наркотици.
Закључак
Манипулацијом нивоа допамина, друштвене мреже могу да у већој или мањој мјери заробе особу и учине је овисником. Незадовољна, празна и анестезирана особа, тражећи какав-такав излаз из мучног стања у коме се налази посеже за најдоступнијим „фиксом“ допамина, тј. за омиљеном друштвеном мрежом, тонући тако све дубље у болест овисности.
Не оспоравајући потенцијални допринос друштвених медија и мрежа у обављању керигматске улоге Цркве, истовремено треба имати на уму ризике и опасности које такав приступ подразумијева. Поред могућих опасности по психо-соматски капацитет особе, што је у овом тексту у грубим цртама описано, упутно је размишљати о ризицима и изазовима које друштвене мреже са собом носе и са социолошког, етичког и духовног аспекта.
Post scriptum
Размишљање о тим аспектима може да крене од чињенице да друштвене мреже захтијевају гломазну техничку инфраструктуру потребну за свој рад на глобалном нивоу, као и армију људи која даноноћно ради да би обезбиједила њихово несметано фнкционисање. Но чињеница је да су у највећем броју сучајева друштвене мреже бесплатне за кориснике (не узимајући у обзир минорни дио трошкова који се покрива рекламама униутар тих апликација.) Facebook, Instagram, TikTok, Snapchat, Twitter, Viber, WhatsApp, Pintrest, Telegram, Reddit, LinkedIn, Quora, Discord итд. Ко све то финансира и са којим циљем? Ко је ту у ствари крајњи корисник ради кога сва та инфраструктура постоји? Како да Црква ефективно функционише у том систему, а да се не идентификује са истим или допринесе његовом јачању?
[1] Друштвени медији и друштвене мреже представљају интернет платформе за креирање и дијељење садржаја међу корисницима као и за њихову интеракцију. Иако оба појма представљају канале комуникације и користе сличну технологију, међу њима постоји разлика – но у овом тексту ће се ради једноставности и за једне и друге користити термин „друштвене мреже“.
Ђакон Ненад Вујасиновић
