Недавно објављен текст о друштвеним мрежама у служби керигматске улоге Цркве је иницирао неколико занимљивих питања и покренуо пар конструктивних дискусија о медијима генерално. Питања су се махом бавила тиме који канали, који тип медија и који формат је најподеснији за емитовање и публиковање „Црквеног садржаја“. Иако о томе може (и треба) да се дискутује, сматрам да је потребно да се најприје дефинише контекст у коме се та и слична питања разматраjу.
Смисао
Црква није информативно, забавно, нити маркетиншко предузеће да би по природи ствари била присутна у савременом мас-медијском простору. Црква, наиме, није од овога свијета нити тежи овоме свијету (Јов 18:36), стога Њен медијски ангажман има смисла само уколико је у служби вишег циља. У таквом контексту треба схватити медијски ангажман Цркве тек као помоћно средство којим се остварује Њена мисија. Из тога слиједи да је смисао тог ангажмана једнозначно дефинисан унутар контекста Њене сотериолошке улоге.
Циљна група
Било би погрешно мислити да Црква треба да се служи медијима првенствено као екстензијом своје литургијске задаће – а та је да помогне Својим члановима да „сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предају“. Ангажман Цркве у медијском простору свакако укључује наведено, но основна идеја на којој мас-медији почивају је да теже да емитирају садржај најширој могућој аудијенцији, без дискриминације. Из тога врло јасно слиједи да циљна група (за коју се осмишљава медијски ангажман) мора да буде знатно шира од 2-3% становништва (тј. оног које се труди да литургијски живи). Такав закључак не слиједи само из темељног концепта на коме су мас-медији замишљени, већ – много битније – из саме мисије Цркве која је врло јасно изражена Христовим ријечима: „Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу“ (Мк 16:15).
Мисија
Јасно је, дакле, да су медији по свом концепту комплементарни са керигматском улогом Цркве и са Њеном основном мисијом да приведе свијет Богу. Но, у Царство Божије се не улази без одговарајућег свадбеног руха (Мат 22:13), не може се ући у Царство уколико се стари човјек не свуче и обуче у Христа, не може никако уколико се човјек не преуми. Како је сугерисано текстом о Православној психотерапији, наше друштво је обољело и као такво не може да приђе Богу уколико не оздрави, не може да буде једно с Богом уколико се не промијени (Јов 17:21-24). Мисија Црквених медија не може да буде ништа друго него управо та и таква промјена друштва. Питање које логично слиједи је: „На који начин помоћи друштву да се промијени?“
Стратегија
Термин „друштво“ се односи на групу повезаних људи, тј. таквих појединаца међу којима постоји активна социјална интеракција. Пошто је сваком појединачном члану друштва иманентна трипартитна структура, тако и друштво као заједница мора да има трипартитну структуру: чулну, душевну и духовну. Мијењање друштва, према томе, захтијева синхрони и усклађени рад на чулној, психолошкој и духовној равни.
Да ли у друштву данас има снага на које Црква може да се ослони у процесу такве свеобухватне промјене, или Црква треба да буде та која ће поред духовног повести још и душевни и чулни препород је питање за себе, но оно што је јасно јесте то да у било којој варијанти Црква мора да се активно ангажује својим оперативним укључивањем у процесе друштвених промјена на све три равни.
Учење на грешкама
Анализирајући деградацију друштва XX и XXI вијека, која се у садашњем периоду одвија нескривено и пуном снагом, уочавамо механизам којим се друштво мијења. Друштво се мијења постепено, систематски, појединац по појединац, док се не преуми критична маса која потом попут замајца повлачи остале сегменте друштва за собом. Та критична маса је дефакто елита (односно у примјеру апостасије анти-елита) која својим јавним наступом и ангажовањем успоставља систем вриједности, начин размишљања и норме понашања, дајући тако властитим примјером смјернице које друштво прати.
Мас-медији имају улогу да афирмацијом тих истих вриједности и неуморним понављањем тог истог наратива теже промовисању жељеног система ствари, утичући тако на постепену промјену читавог социолошко-психолошко-духовног профила друштва. Као резултат тако оркестрираног процеса социјалног инжењеринга имамо друштво чија је будност отупљена, у коме је гријех нормализован, и чије је критичко размишљање закржљало. Такав дефицит порађа друштво којим се успјешно манипулше у корист његове властите штете. То је друштво које се са жаром бори да буде удаљено од Бога (хуманистичка апостасија), једни од других (егзистенцијлаистичка алијенација), и само од себе (релативистичка психопатологија) – изазивајући тако свеприсутну духовну, психичку, физиолошку и социолошку онемоћалост и обољење. И заиста, обезбожени, отуђени и слуђени анти-елитом и мејнстрим медијима који су у њеној служби, ми се губимо у тривијалним садржајима и неплодоносном трошењу времена; егзистирамо без идеје, снаге и воље да нешто суштински промијенимо; прихватамо некритички оно што нам се нуди; бесциљно лутамо кроз живот и као посљедица свега тога обољевамо духовно, душевно и тјелесно.
„Би изгубљен и нађе се“ (Лк 15:32)
Аналогно горе наведеноме – да би се друштво покренуло ка свом оздрављењу, за почетак је потребно да се тргне из своје менталне летаргије, душевне конфузије и духовне атрофије. Потребно је да се ово смушено, посрнуло и залутало друштво нађе (Лк 15:32). Како? Тако што ће се најприје оспособити за критичко размишљање. Наиме, да би друштво допустило да буде континуирано вучено и гурано ка властитој пропасти, то друштво треба да буде глуво и слијепо (Мат 15:14) – другим ријечима, треба да се одликује недостатком критичког размишљања. С друге стране, друштво које посједује здраво критичко расуђивање има развијену свијест, оно је способно да јасно спозна шта је за њега добро а шта лоше и да умије и хоће да изабере добро и корисно унаточ искушењима и притисцима.
Искуство нам каже да се то најлакше постиже уколико постоји довољно бројна и снажна духовна елита. Без снажне, бројне и активне духовне елите медијско дјеловање само за себе је осуђено на пропаст. Дакле, у таквом стању ствари, примарни циљ Црквених медија је ангажовање на окупљању и/или стварању уцрковљене елите – „мало квасца које ће да укисели сво тијесто“ (Гал 5:9).
Како да се у друштву створи елита за такве промјене? Никако другачије до постепеним, систематским мијењањем – појединац по појединац, породица по породица, група по група. Искуство нам опет каже да медији ту могу да одиграју јако битну улогу. Треба бити мудар. Треба бити храбар. Треба бити истрајан.
Аутор: Ђакон Ненад Вујасиновић
