Реч дизартрија (грч. Δυσαρθρία) грчког је порекла и користи се за медицински поремећај говора услед оштећене артикулације гласова. По дефиницији дизартрија означава неурогенички поремећај говора у чијој су основи сметње у мишићној контроли које су проузроковане оштећењем централног нервног система.

Тачно значење речи “дизартрија” је тај да је то поремећај говора који се испољава у сметњама у стварању гласова

Дизартрија је обично последица пирамидних лезија или болести екстрапирамидних путева, а може се јавити и због церебралне парализе, мултипле склерозе, шлога, повреде мозга, тумора, дуготрајног конзумирања алкохола или дрога као и због Паркинсонове болести.

Код млађих особа дизартерија може настати и психогено као облик професионалне неурозе. Оболели од дизартерије имају потпуну или делимичну парализу мишића језика, слабост или инкоординацију мишића језика, усана и непца.

Када одређена особа дизартрично говори то значи да она прича успорено, спазматично, прилично неразговетно, слабо артикулисано, без контролисања јачине и висине гласа, а код оболелих постоје и проблеми са жвакањем и гутањем хране.

Дизартију дијагностикује логопед испитивањем функције органа респирације, фонације, артикулације и резонације, који одмах потом врши сва потребна испитивања како би открио узрок настајања, а самим тим и најадекватније методе за лечење дизартрије.

Да би се лечила дизартрија мора се лечити и основна болест која је проузроковала исту.

Лечење саме дизартрије није пуно захтевно и подразумема углавном вежбе артикулације и гласа. Те вежбе се односе на покретљивост говорних органа, правилног говорног дисања, одговарајућег темпа и ритма говора и правилне интонације гласа.

Битно је истаћи разлику између апраксије говора и дизартрије. Па тако код дизартрије грешке су конзистентне и предвидљиве, за ралику од апраксије. Поред тога разликују се и по томе што код апраксије говора постоји одсуство мишићних слабости говора.

Из наведеног можемо закључити да дизартрија представља поремећај планирања продукције говорних гласова због оштећења неуромишићног преноса импулса, док је апраксија поремећај секвенционирања говорних гласова.

Два су основна типа дизартрије: стечена и развојна.

Стечена дизартија означава неуромоторни поремећај говора који је изазван оштећењем структуре централног или периферног моторног неурона различите етиологије, док развојна дизартија представља моторни поремећај говора који се јавља још у раном детињству и то као последица развојне незрелости мозга.

 

 

 

zanimljivostidana

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име