„Кад умру, људе чека оно чему се не надају и што не слуте“. Шта је хтео овим речима да каже тајанствени Хераклит? А ево шта: кад ми тврдимо да постоји „бесмртност“, онда то означава нешто несумњиво велико и тајанствено, али ми не знамо шта то управо означава. Ми не знамо шта заправо тврдимо говорећи о бесмртности, шта заправо желимо и чему тежимо. Најдревнији митови и симболи слуте нешто о томе и можда понешто и наслућују. Какво је философско и научно значење ових слутњи, ове вере, „која хипостазира наше наде“ и која жели да „стварима да невидљиво обличје“?

Особеност и преимућство библијских симбола састоји се у томе што они обухватају све проблеме духа и антиципирају све могућности решења. Тако по питању загробне судбине човека у Библији налазимо четири тачке гледишта које исцрпљују сва могућа решења:

  1. Тврдњу о потпуној смртности душе у псалмима (упор. код Проповедника) (На пример: „Дани су човјечији као трава; као цвијет у пољу, тако цвјета. Дуне вјетар на њ, нити ће га више познати мјесто његово“.) – учење које су потпуно ортодоксно заступали садукеји.
  2. Могућу „сеобу душа“, веру у „преоваплоћење“ ранијих пророка као првовесника приближавања месијанских обећања. Такве су све речи о очекиваном доласку Илије (Лк. 9, 7, 6, 19; Мт. 11, 14, 17; 10-13, 14, 16; Јн. 1, 21). Било би невероватно да је Јаеврејима остала непозната у Египту, Грчкој и Индији тако распрострањена теорија као што је преоваплоћење душа, и она је, дакако, налазила своје присталице на неки начин као и теорија о потпуној смртности (Овде, међутим, Христове речи (Мт. 17, 11-13) нипошто не треба схватити као Његово прихватање теорије оваплоћења, већ их треба тумачити овако:  појавиће се човек који ће деловати „у духу и сили Илијиној“ (Лк. 1, 17). Такво „преоваплоћење“ може бити свима прихватљиво.
  3. Бесмртност одвојене душе, ослобођене од тела, бесмртност у Шеолу, у царству сенки или пак, „у крилу Аврамовом“, у блаженом бивствовању. Таква концепција бесмртности провлачи се кроз цело Јеванђеље, кроз Стари Завет и кроз Посланице. Она је играла огромну улогу у хришћанској свести срењовековља и за већину хришћана представља основну потпору њихове вере у бесмртност. Ова теорија „разоваплоћене“ бесмртности ипак је ближа орфизму и платонизму и стога није ни јеврејска ни хришћанска у правом смислу.
  4. Најзад, вера у васкрсење мртвих, вера у васкрсење душе и тела. Управо је она сушаствено библијска и апсолутно карактеристична за хришћанство и апсолутно га супротставља и платнској и индијској теорији бесмртности јер је  за Хелене и Индусе васкрсење душе и тела апсурт и то такав да је не само немогућ, већ и непожељан. Апостол Павле је могао у потпуности да проповеда „бесмртност душе“ душе у Атини у смислу бесмртности разоваплоћене душе; то је била Хеленима блиска орфичка идеја. Али када је почео да говори од „васкрсењу мртвих“, о васкрсењу душа и тела, нико није хтео да га слуша („да те чујемо опет о томе“ – речено је у Дјелима). За Хелене је то била права „лудост“.

Борис Вишеславцев, ВЕЧНО У РУСКОЈ ФИЛОСОФИЈИ (стр. 187-188), Логос, Београд, 2007

srodstvopoizboru.wordpress.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име