Шопенхауер гради главну премису на томе да таленат постиже оно што други не могу да постигну, док геније постиже оно што други не могу ни да замисле. Замисао другачијег поретка, тврди он, оно је што генија издваја од обичних смртника, а произлази из супериорности његовог капацитета за контемплацију којом геније успева да превазиђе маленост ега и уђе у бесконачни свет идеја. Шопенхауер каже:
Само кроз [такву] чисту контемплацију (…) могу се схватити Идеје; а природа генија састоји се у истакнутој способности за такво размишљање. Сада, пошто ово захтева да човек у потпуности заборави себе и односе у које ступа, геније је једноставно најпотпунија објективност, тј. објективна тенденција ума, за разлику од субјективне, која је усмерена на себе – другим речима, на вољу. Стога је генијалност способност да се опстаје у стању чисте перцепције, да се изгуби у перцепцији и да се за ову намену употреби знање које је првобитно постојало само да би служило вољи; што ће рећи, генијалност је снага да се властити интереси, жеље и циљеве оставе ван свог видокруга, чиме се у том тренутку у потпуности одричемо сопствене личности, како би остали субјекти чистог знања, јасне визије света; и то не само на моменте, већ током довољно дугачког временског периода и са довољно свести, генијалност је оспособити промишљеном уметношћу оно што је појмљено.
Али иако се супериорна способност замишљања налази у средишту генијалности, Шопенхауер упозорава да не треба сматрати имагинацију свеукупношћу генија:
Машта је с правом препозната као суштински елемент генија; понекад се чак сматрало да је она исто што и он; али ово је грешка. Kако су објекти генија вечне идеје, трајни, суштински облици света и сви његови феномени, а како је знање Идеје нужно сазнање путем опажања и није апстрактно, знање генија било би ограничено на Идеје предмета које постоје у његовој личности и зависе од ланца околности које су му предочиле те предмете, уколико његова машта није проширила његов хоризонт далеко ван граница његовог стварног личног постојања, и тако му омогућила да конструише целину из оног маленог што долази у његову стварну перцепцију, и тако да скоро све могуће животне сцене мину пред њим у његовој сопственој свести (…) Имагинација тада проширује интелектуални хоризонт генијалног човека даље од предмета који му се заправо представљају као квалитет и квантитет. Стога изванредна снага маште прати генија и његов је заиста неопходан услов. Али обрнуто не важи, јер снага маште не указује на генијалност; напротив, они који немају ни мало генијалности могу имати много маште.
Али проклетство изванредности, тврди Шопенхауер, јесте извесна усамљеност са којом генијална особа корача кроз живот, увек мало удаљена од обичног света, јер је мало изнад њега:
Обични смртник, тај производ Природе каквих она сваког дана створи на хиљаде, није способан, као што смо рекли, барем не у континуитету, да примети како је у сваком смислу потпуно незаинтересован, онако како чулно промишљање, стриктно говорећи, јесте. Он може да усмери своју пажњу на ствари само ако оне постоје у неком односу према његовој вољи, ма колико биле индиректне (…) Генијални човек, с друге стране, кога његова прекомерна снага знања понекад ослобађа од служења вољи, задржава се на разматрању самог живота, труди се да схвати Идеју сваке ствари, а не њен однос према другим стварима; и чинећи ово, он често заборавља да размотри сопствени животни пут, и зато га углавном неспретно следи. Док је обичном човеку његова моћ знања лампа која му осветљава пут, генијалном човеку је сунце које му открива свет … Човека у којем гениј живи и ради лако се препознаје по погледу, који је и миран и проницљив, и носи обележје перцепције, контемплације.
У другом тому свог трактата, Шопенхауер поново испитује однос талента спрам генија кроз визуру времена – таленат, тврди он, брилијантно говори о тренутку и јесте део тренутка, док геније говори о вечном и о вечности. Шопенхауер каже:
Талентовани људи увек долазе у право време; пошто су, будући да их узбуђује дух њиховог доба који их својим потребама оживљава, способни само да задовоље те потребе. Стога иду руку под руку са напретком културе својих савременика или са постепеним напредовањем посебне науке; за ово они убирају награде и одобравања. Али следећа генерација више не ужива у њиховим делима; морају бити замењена неким другим; а она не пропуштају да се појаве.
С друге стране, геније осветљава своје доба попут комете која је на путу планетама, доба чијем је добро регулисаном и разумљивом уређењу потпуно стран његов ексцентрични правац. Сходно томе, он не може ићи руку под руку са обичним током затечене културе тог времена; напротив, он баца своја дела далеко напред на пут (баш као што цар, предајући се смрти, баца копље међу непријатеље), на коме их време прво треба престићи (…) Таленат је у стању да постигне оно што превазилази способност постизања код других људи, али не и оно што превазилази њихову способност поимања; стога одмах проналази оне који га цене. С друге стране, постигнуће генија надилази не само способност постигнућа других, већ и њихову способност поимања; стога га они не постају одмах свесни. Таленат је попут стрелца који погађа мету до које други не могу добацити; геније је попут стрелца који погађа мету (…) коју други не могу ни да виде.
Мариа Попова
Извор:brainpickings.org
