Допадање је и радост због виђења лепог ствари што не дира нас у вољу и циљ лични. Ту је и платонски доживљај природе гђе воља ишчезава у естетском, воља извор јада наших и болова. Лепота тад отклања патњу. Нема хтења а свесни смо себе и делатности субјективне. Први свет је била воља – жеља, бол, други је свет по себи у битности, и без бола. Уметник је који себе ослобађа првог света, а други се доживљава. Воља личност је сопствена – ослобађа се представом да слободно доживљава свет, рецимо објективно, огледало чисто. Посматрање дуго траје док не буде исцрпљено, чист субјект и чисти објект. Ту је платонска идеја. У закону узрочности апстрахујем.
Објект постаје Идеја кад одстраним место, све се чисти субјектом сазнања. Шта је Знање за Артура? Субјект овај слике вади из времена и фиксира све заувек – Идеја је трајна у свим променама. Подстрек воље се смањује. Воља је што подстиче моћ сазнања, јер ова малаксала би, воља тера да интелект и пребаци њене снаге. Осим мудро-фине главе јака воља потребна је.
Објективно суштина је платонска у Лепом Делу где корисна воља мора ишчезнути. Сазнање је без намере и без индивидуе, посматрање платонско је и реално. То је прије концепције ил’ замисли, прије интуитивнога првог које чини језгро дела уметничког и ПРАзнања. У ђелима генија је то ,,несвесно” одвојено независно па уметник види живље. Али воље мало имат’ мора и у делу, принцип довољног разлога. Интелект је луд кад жели надмоћ сву.
Идеје ми посматрамо сукцесивно и временски знамо биљку к’о пупољак, цвет и плод. Уметност Идеју тражи која вреди за хиљаде ил’ милион њих. Догађај један изнети уметнички објаснити може циело човечанство. Песник бира себи сцену и казује шта је живот и суштина човекова. Поезија је у речи разиграна машта Шопенхауеру. Интуитивно сазнање над апстрактним је примарно, непосредно осетимо. Дубок поглед уметника је и дубљи од свих речи које набрајам о некоме. Тренутак је једног лица са осмехом каткад огроман и слика од стварности већа, ближа платонској идеји него што је ,,стварност”. Отворено уметност нам даје форму, више него материју. Сама ствар је обмана к’о фигура је воштана и пролазна. Гђе је вредност? Лепота је очигледна. Живописно показује идеју нам себе или врсте. Сликар истиче Идеју. Да, лепота је видљивост саме воље. Kад не гледам објективно и не видим лепоту ил’ ту Идеју. Није чисто. Мисли од свуд нас прљају. Метафизички је разлог страха од нечега, дубок па лепоту неке животиње не видим сем страх због сличности што намеће се с нечим па не схватам (те животиње Идеју). Све је лепо и подсећа, а магија ,,продаја је душе ђаволу”. Разноврсност освежава и пространост, вегетација свладава гравитацијско за увис. И водена покретљивост ослобађа од нас самих.
Зграда љепша је што има са природом везу. Па и справа. И стубови као стабла ил’ човечји удови су. Шкољке. Биљке, животиње су такође и облици. Само Дух се овај прати, а не подражавањем. Већ наговест треба. Украси намећу се још бесциљни. Празноглава пискарала исто тако крше језик, све дрска самовоља је и вандали, реч је ово Артурова. Лек и јело ми не дају снагу, али даје дело. Музе не иду у јавност, али опет нам требају. Мудрост добра је кад помаже човеку да Сунцу се обрадује. Музика се свуд разуме. Но, друго је изразити страсти, друго је сликати саме ствари! Не напрежу мисли и уживају тако многи. Философи? Музика је мелодија, текст је свет. Мелодија је и језгро, главно јело, хармонија само сос. Музика је сама себи, све друго је надувано. И омета. Узвисује једноставност. Опера је не музичка. И рђава поезија. Зар је музика служавка!?
Ми смо још у претпоставци те слободне воље борба непрестана с невидљивим. Са Судбином борба бива тако смешна, као сноп што српу бежи. Хришћански је промисао Божја добру усмерена, највишем. Ал’ не знам?
Ма, пусти то, политичке тенденције губе снагу већ са наредном годином, па и даном. Важи за све уметности. Ништа нема у крупнијем догађају. Пусти баш то што се моментом догађа. Недирнуте догађајем нит’ расположењем гледај ствари, сцене су народне хорске. Исто историја – антитеза поезије, географија простору је.
Сваком рату циљ је пљачка, каже Волтер. Kада имаш снагу гради, не убијај. Новинари на узбуну позивају, пос’о им је да нањуше, лају, новина повећа и најчешће игра сјенки се дешава, каже Артур. Није то задатак писцу да о крупном прича крупне догађаје већ мале занимљивим прави.
Морал и естетско не дирају се у бајци, к’о у песмама вештица у Магбету. Лепо звучи. Боља Свест је уточиште. Поезија философском нуди склад, искуство је за науку. Платон греши, данак плаћа. Гете каже: Ма ко био варварин је који глас од поезије не разуме. Реторика у граници разумског је, друга класа, појмови и речи али не дубоко. Мање реторска је боља поезија. Има мера, и философ загади се поезијом, као Шелинг. Али шта је поезија, ПОИЕСИС? Философ је поштен када не користи поетско ни реторско као средство, каже Артур. Сад на страни је Платона. А и против. А Шекспир? он гђе је?
Пред делом се уметничким чека да проговори, као пред господином, чекај да ти нешто каже. Геније се и састоји у сазнању тих Идеја. Ал’ жмиркави погледи су. За оне што се окупљају и излажу каже Гете – много их је, али они се баш добро осећају тако што су на окупу. Но, ретки баш пате изван.
Философу и песнику морал није никад пречи од Истине. Пуштао је људе Шекспир да причају. Само онда кад полази човек од посматрања непосредног скроз истинит је и поштен, и бесмртан због тог. Чисти субјект је сазнавања. Дух је субјект, душа воља, каже Шопенхауер. Ја не знам.
Парама се, конкурсима подстичу на рад. Зар!? Уметници? Ту долазе више који воле новац. И гомила непрегледна не да талент да се види. Kаже Артур. У рђаве гледам ствари и опере. Уживај у својој срећи, друга срећа ти не треба. Испливају непозвани. Академије, награде? Ја певам што пева птица, каже песник у Мајстеру. Kад плаћају генијалце лоша дела ови дају, Гете, Иго, многи други. Након дела истинског су дошле паре и кварење. Kинђурење. Философ је виши, ређи од песника, каже Артур, има мање он лажности, притворности. Наивност је за генија. И нација подупире ил’ омета уметника.
letindor.blogspot
