У мору Јутјубера и Јутјуб индустрије „Студио ДАД“ се издваја по много чему.
Три младића који су завршила ШОСО „Милан Петровић“ у Новом Саду, јединствену институцију у региону која образује и васпитава децу са свим врстама сметњи у развоју, уређују Јутјуб канал посвећен православљу и култури.
Јутјуб канал је, пак, само начин за много шири и племенитији циљ…
Представите се за почетак нашим пратиоцима. Ко сте, одакле, где сте се школовали и са каквим телесним проблемима се носите и побеђујете их у свом раду?
Дејан: Зовем се Дејан Кордин. Имам 26 година. Из Новог Сада. Завршио сам ШОШО „Милан Петровић“ у Новом Сад, смер графичар. Немам видљив ивалидитет, ал тадашњим законом морао сам бити уписан у ту школу.
Димитрије: Ја се зовем Димитрије Савић. Долазим из Сомбора. Школовао сам се до осмог разреда у Основној школи „Братство Јединство“ у Сомбору. Након чега настављам даље школовање у Средњој школи „Милан Петровић“ у Новом Саду са домом ученика и идем за смер Графичар. Ја мој тачан инвалидитет не знам, али знам да сам превремено рођен.
Александар: Ја се зовем Александар Калабић, долазим из Новог Сада и завршио сам Средњу школу „Милан Петровић“. Ја сам кренуо у редовну основну школу „Здравко Гложански“ у Радичевићу, међутим, због моје хиперактивности нисам могао да пратим наставу, па сам прешао у Нови Сад.
Када се развило интересовање код вас за видео продукцију?
Дејан: Интересовање за видео продукцију развило се још у нашој школи где смо свакодневно бележили наше приредбе поводом школске славе Светог апостола Андреја Првозваног, пошто наша школа поред Светог Саве слави Светог апостола Андреја Првозваног. Бележили смо и наше екскурзије, тачније наша ходочашћа, са нашом веручитељицом Љубицом Ковачевић и све смо то оставили у архиву школе на сећање на нас.
Димитрије: Интересовање за видео продукцију развило се још током нашег школовања. Пошто су у нашу школу долазиле стално јавне личности и све је то било пропраћено путем медија. А после смо имали прилике лично да видимо како наш наставник Петар едитује видео садржаје и који је био вољан да нам помогне .
Александар: Мене видео продукција није занимала зато што ме је привукла школска радио станица где сам сваки дан радио емисију „Дружење са Александром“, али сам после заволео и видео продукцију пошто у нашу школу су стално долазиле јавне личности. Све је то било пропраћено путем медијских ТВ објектива и ту смо видели пуно камера.
Шта желите да постигнете Јутјуб каналом „Студио ДАД“?
Дејан: :Са нашим Јутјуб каналом желимо да се представимо људима, да им покажемо ко води Јутјуб канал и да су особе са инвалидитетом способне да покажу све шта умеју да раде и да покажу своје знање.
Димитрије: Нашим Yоутубе каналом Студио ДАД желимо да постигнемо неки наш циљ да јавност, а и други људи, а исто тако и предузетници виде да особе са инвалидитетом могу све да раде и да им се пружи прилика да покажу то што умеју.
Александар: Са нашим YоуТубе каналом Студио ДАД ја и моја два другара желимо да покажемо осталим људима да смо ми као особе са инвалидитетом способни да радимо нешто другачије од осталих “јутјубера”, нешто као што су верски и културни догађаји, проблематике особа са инвалидитетом и тиме смо желели да се представимо.
Са каквим се предрасудама и проблемима суочавате као особе са посебним потребама?
Дејан: Послодавци који чују да смо особе са инвалидитетом бар у мом случају одбијају да ме прихвате у радни однос што сматрам да је вид дискриминације особа са инвалидитетом.
Димитрије: Ја за сада нисам имао и каквих предрасуда и проблема, мада није искључено да ја то не знам. Ни не оптерећујем се толико тиме, мада знам да су моји другари имали таквих проблема и ја сам увек ту за њих; са којима сам и дан данас после нашег школовања у контакту и увек сам ту да их саслушам.
Александар: Ми као особе са инвалидитетом сматрамо да нисмо довољно заступљени и да нам није пружена довољна пажња, пошто сматрамо да треба да нам пут буде отворен и да нам дају слободу да покажемо шта ми знамо да радимо.
Шта је најтеже у односима са људима?
Дејан: Послодавци који чују да смо особе са ивалидитетом бар у мом случају одбијају да ме прихвате у радни однос што сматрам да је вид дискриминације особа са инвалидитетом.
Димитрије: Има људи који не разумеју баш најбоље наше проблеме, а ми се тиме не оптерећујемо. То је нама најмањи проблем, пошто су нама, пре свега, највећа подршка наша породица и наши најближи, а после сви остали.Тако да се ми тиме не оптерећујемо.
Александар: Конкретно, мој пример је да су ме друга деца и особе исмејавале. Не знам због чега, али ја то њима не замерам пошто желим да сам добра и племенита особа која је увек отворена за сваку сарадњу, па чак и са онима који су ме вређали, али да ме поштују.
Шта је најтеже у односима са Богом?
Дејан: Мени са Богом ништа није тешко и у школи сам имао интересовање за веронауку и постигао сам одличне резултате.
Димитрије: Искрено речено на верску наставу нисам ишао, ишао сам на грађанско васпитање. Мада сам био присутан на часовима верске наставе која је у нашој школи предавала наставница Љубица Ковачевић и видео сам да на часовим веронауке деца се лепо сналазе и да им ништа није тешко пало.Тако да са Богом није ништа тешко. Бог нам може само помоћи и упутити на прави пут.
Александар: Мени није ништа чудно у односима са Богом, пошто мени Бог даје пуну снагу и веру што се тиче мог успеха и напредовања.
„Чудо“ је утемељено на личном сведочанству Живога Бога. Како је изгледао сусрет сваког од вас са Богом Живим, моменат после ког сте знали да сте неповратно верујући?
Дејан: Редовно идем на богослужења и захваљући веровању постигао сам циљеве
Димитрије: Као што сам мало пре напоменуо, ја нисам ишао на верску наставу већ на грађанско васпитање, али сам био присутан верској настави и ишао сам са њима редовно на њихова поклоничка путовања. Као на пример манастир Острог, манастир Раковица, Храм Светога Саве и многи други које је организовала Љубица Ковачевић.
Александар: Ја сам јако волео верску наставу коју ми је предавала прво Мелита Вујовић, затим Борислав Јовић и на крају Љубица Ковачевић. Наш велики сусрет са Богом било је наше велико ходочашће у октобру 2015. године када су ученици школе заједно са њиховим родитељима и наставницима ишли на ходочашће и посетили нашу највећу светињу, манастир Острог, где су се ученици као и наставници и родитељи поклонили моштима Светог Василија Острошког и ту смо нашли неки спокој и мир.
Шта је права помоћ особама са посебним потребама? Како бисте волели да се људи односе према вама, а како држава према „Студију ДАД“?
Дејан: Да нам се пружи прилика да радимо и да живимо, а што се тиче Студиа ДАД имамо у плану да се проширимо а ту су потребна додатна средства којих немамо довољно.
Димитрије: Као што сам напоменуо, нас три другара која смо основала нашу Yоутубе страницу Студио ДАД која се бави искључиво културно-верским и проблематиком особа са инвалидитетом напомињемо да је нама потребна подршка, а и помоћ свих могућих надлежних институција које би биле драге да нам помогну да нам донирају додатну опрему за бољи допринос наше Yоутубе странице. Били би смо захвални надлежнима, јер би ми то свакако оправдали.
Александар: Слажем се са моја два претходна друга који су исто истакли да држава и надлежне институције требају да нам пруже подршку у овом нашем раду који ми сами радимо. Нама би значило и добро би нам дошло и било од велике користи још неке технике да би ми све то лепо могли да усавршимо. Иначе, ја и Димитрије догађаје бележимо са нашим мобилним телефонима и онда шаљемо Дејану, па заједно монтирамо.
РАЗГОВОР ВОДИО: ДАВОР САНТРАЧ
ОБЈАВЉЕНО: 05.08.2022.
