Рођен у Београду 1. 12. 1957.

Зоран Миливојевић, др мед., је психотерапеут с дугогодишњом праксом у индивидуалној, партнерској и групној терапији. Први је у источној Европи стекао највиши степен интернационалног супервизора и едукатора Међународног удружења за трансакциону анализу (ITAA), као и Европске асоцијације за трансакциону анализу (EATA). Председник је Савеза друштава психотерапеута Србије, стручни директор Психополис института, Нови Сад, председник је ТА Центра – Асоцијације трансакционих аналитичара Србије, предавач на Интернатионал Трансацтионал Аналyсис Ацадемy.

Аутор је неколико изванредних уџбеника и књига од којих се издвајају књиге Емоције – Психотерапија и разумевање емоција (Психополис, 2007), Формуле љубави – Како не упропастити сопствени живот тражеци праву љубав (Психополис, 2008), Игре које играју наркомани – Трансакциона анализа проблематицног узимања дрога (Психополис, 2007). Заједно са неколико словеначких колега је објавио веома практичан и богато илустрован приручник Мала књига за велике родитеље (Младински дом Јарше, 2004; Психополис, 2007) велики словеначки хит о васпитању деце у којем је представљен Миливојевићев „мерцедес модел” који родитељима и васпитачима помаже да пронађу баланс у васпитању деце. У књизи Уловити љубав (Психополис, 2011) сабране су запажене колумне које аутор већ три године објављује у дневном листу Политика, а у књизи Психологике свакодневног живота (Психополис 2014) су колумне из Политике до октобра 2014.

Међународни је предавач који је имао предавања, радионице или на други начин презентирао на бројним међународним конгресима, семинарима и симпозијумима углавном у европским земљама, али и у Сједињеним Америчким Државама, Русији, Канади, Аустралији и Јужној Африци. Био је пленарни предавач на Првом евроазијском конгресу у Москви, 2013. као и на Седмом светском конгресу у Дурбану, Јужна Африка, 2014.

Живи и ради у Новом Саду и Љубљани.

 

 

Помаже Бог. Хвала Вам што сте издвојили своје време за ЧУДО

ЗМ Хвала Вама на позиву

Да започнемо једним директним питањем. Шта мислите колико је Православна црква као институција битна човеку на овим просторима?

ЗМ Много мање него што би требало. Током више од 40 година током комунизма, црква је била изложена невиђеним притисцима. Уместо да се бави духовним животом грађана, она се борила да преживи. С друге стране, постојала је снажна државна анти-црквена пропаганда која је довела до тога да је црква изгубила велики део верника. Све је то довело до тога да је појединчев однос према Богу, Цркви и Хришћанству, то јест према духовности постао мање важан. Многи који су у детињству васпитани као Хришћани, постајали су атеисти, да би се пред крај живота, поново враћали вери.
Да би црква постала битнија као институција, свештеници се морају више бавити становништвом, више учествовати у решавању свакодневних невоља, показивати солидарност, више помагати, а тамо где је немогуће помоћи, потребно је давати духовну подршку, оснаживати људе да се боље суоче са недаћама. Потпуно је разумљиво да су црквена лица после комунистичке репресије имала приоритет да подижу и обнављају храмове, али шта ће нам храмови ако у њима нема народа.

Да ли је то добро или лоше за појединца?

ЗМ Данас типичан појединац, ако је у његовом животу све у реду, не размишља пуно о хришћанству. Али ако се случајно разболи, или га снађу неке невоље, присети се молитве и одлази у цркву. Комунизам је прошао, али и данас се налазимо у једном великом невидљивом рату за људске душе. Бројне идеологије нападају свест савременог човека и нагризају његов морал и његову духовност. Појединцу се путем свеколиких медија намећу хедонизам, богатство, сексуалност, популарност итд као врхунске вредности. Води се рат против породице као „легла патријархата“. Све више истраживања указује да из генерације у генерацију опада колективни количник интелигенције. У времену општег заглупљивања, глас духовности је оно што недостаје, што даје смисао и што уздиже појединца изнад животињских нагона.

У контексту те битности, занима нас Ваш став по питању покушаја отимачине наших светиња од стане црногорског режима?

ЗМ Тужно је што се у нашем региону праве нове нације на антисрпској платформи и то управо од српског народа. У том смислу црногорска врхушка само понавља проверени образац, али колико видим налетели су на жилави отпор. Да је само у питању стварање нове „државне“ цркве, верујем да би власт одавно попустила. Али како је у питању приобално земљиште вредности од више милијарди евра, бориће се до самог краја. Надам се да ће тај крај бити повољан по Митрополију црногорско-приморску.

Шта мислите зашто је то толико битно појединцу у Србији? Зар није мало болесно бити привржен нечему што никада ниси ни видео? Колико та и таква колективна свест уништава индивидуалност?

ЗМ Да би се човек правилно развијао мора постојати равнотежа између његове индивидуалности, његовог односа према породици, али и према широј заједници, то јест народу. У том смислу треба разликовати национализам, који није ружна реч како су нас уверили комунисти, а како настављају да нас уверавају глобалисти, од оног другог екстремног национализма или ултранационализма. У првом случају став је: своје волим, туђе поштујем. У другом случају, став је: своје обожавам, туђе презирем и мрзим. Да су Срби заиста били националисти, много тога што нам се издешавало у последњих 30 година се не би догодило, савремена историја би изгледала сасвим друкчије.
Српски национализам је реактиван, то значи да се Срби окупљају само када су угрожени, а када је све у реду забораве да су Срби. У том смислу треба гледати на домаће реакције догађања у Црној Гори, као што су реакције на догађања на Косову, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији. Непрестана хајка на Српство која траје, ево већ више од 30 година је људе изморила, учинила нервозним, напунила огорченошћу и доживљајем неправде.

Један наш поштовани свештеник, о. Бранко Ћурчин из Новог Сада је рекао да је задатак данашњег хришћанина да буде нормалан. Шта значи «бити нормалан» за Вас?

ЗМ Реч „нормално“ долази од речи „норма“, у смислу неке вредности, стандарда, правила, граничне вредности. Када је људски организам у питању лако је поставити нормалне вредности, јер у у питању непромењиви биолошки параметри, засновани на генетици. Али када су у питању друштвене норме, ту је друкчије јер их поставља заједница. Док се пре 50 година могло причати о нормалности јер су заиста постојале друштвене норме, као и друштвене санкције за оне који их крше, данас тих норми више нема или су јако смањене. Зато ми данас не само да живимо у време „пост-истине“, него живимо и у времену „пост-нормалности“. То једноставно значи да оно што је некада сматрано девијантним или болесним, данас постало ствар избора, нешто што се мора подносити, то јест толерисати.
Када се реч „толерантност“ преведе на Српски, добијете „трпељивост“ или „подношљивост“. Толерантни сте када вас нешто иритира, али нисте агресивни, не борите се против тога. Када неко престане да брани своје вредности, да се бори против оних који му те вредности оспоравају и намећу неке своје, онда се губи и вредносна матрица и заједнице и појединца. Велики проблем Запада јесте управо смањење броја вредности које чине ону матрицу која заједници даје идентитет, као и прихватање нових вредности и нових стереотипова које намећу неке мањине. Да се вратим на ваше питања, у време „пост-нормалности“ ни ја не знам шта је данас нормално, а шта није.

Православна црква у свом опусу «само помоћи» појединца има лекове који упућују на заједницу. На литургију. Ти лекови су исповест, пре свега, што подразумева једну врсту вербализације проблема. Колико је све то «застарело» а колико је заправо друштвена норма та која је прогласила те лекове застарелим? Које је Ваше мишљење о овим питањима?

ЗМ Постоје психичке болести, али постоје и „духовне болести“ које треба да лече свештеници. И ми као психотерапеути предлажемо људима да када имају неки проблем да се посаветују са блиским људима. Та врста разговора је благотворна из бројних разлога. Али у савремено време када се људи све више емотивно отуђују једни од других, чак и у оквирима породице, тога је све мање. И зато је могућност „духовног разговора“, како је ту врсту разговора називао Владета Јеротић, од непроцењиве вредности за сваког верника који пати. Ту нема говора о застарелости, та врста помоћи нам је данас потребнија него икада.

Месецима медији у ударним терминима и све новине на насловним странама извештавају о корона вирусу. Начин извештавања је сензационалистички, агресиван и без сумње утиче на ширење панике и страха. Како да се заштитимо од толике агресивности?

ЗМ Главни циљ медија није да нас информишу, него да нам привуку пажњи и да то уновче. Коронавирус је актуелна тема и зато је толико сензационализма. Када су толико бомбардовани информацијама људи треба да мисле својом главом и да схвате да вирус постоји, да је заразан и опасан. Решење је једноставно: држите дистанцу, носите маске или нечим другим прекривајте уста и нос и учестало перите руке. У складу са изреком: Помози сам себи и Бог ће ти помоћи.
Мени је неразумљиво зашто је један део свештенства и верника почео да тера инат и да се не придржава ових мера. Надам се да су схватили опасност и да су то престали да чине.

Зашто све више људи који и осете симптоме бирају да то сакрију од других, све док се не искомпликује? Откуд тај осећај кривице због болести?

То је остатак прошлости, давних времена када су људи бежали од онога ко би био „кужан“. Некада су људи били вредновани према својим функционалним способностима. Здрави су били способни, и зато вредни, а они који су били болесни, првенствено од неке трајне болести или инвалидитета су сматрани мање вреднима. И Алфред Адлер, који је први дефинисао „комплекс ниже вредности“ почетком XX столећа, је то урадио захваљујући проучавању инвалида и оболелих од туберкулозе. Једно истраживање је показало да људи у Србији се јаве лекару око 60 дана након што им се појавио први симптом. То је веома погрешно јер болест најлакше лечити у њеном почетку.

Сведоци смо времена у којем скоро свака информација доводи до стреса, чак и када слушамо временску прогнозу, од како су увели извештавање и кроз метео-аларме; човек се неретко запита када чује шта следи, да ли уопште и да излази из куће, јер црвени аларм је једнако УЗБУНА! Желимо да Вас питамо, постоји ли начин или техника којом би човек у данашње време могао да ментално да одвоји срж и битност саме информације (која је ту јер служи нечему) од јаке емоције, најчешће страха, стрепње, нелагоде, чак и панике (данас најчешћа) коју та информација собом готово обавезно носи, значи да се заштити од несвесне емоционалне реакције?

Данас заборављамо да су људи много жилавији него што мислимо. То се стручно назива „резилијентност“. То значи да се људи савију под притиском неке недаће, али да се врате у првобитно стање када она прође, да су еластични. Стрес није ништа друго до нека непријатна емоција. А емоције се појављују онда када нешто оценимо као важно. Што нам је нешто важније, то је осећање снажније. И зато је потребно да имамо свој филтер и да филтрирамо информације које нам медији или други сервирају као веома важне. То једноставно значи да се запитамо: Колико је ова информација важна? Много, средње или мало? Тако промишљамо информације које примамо и регулишемо наше емотивне одговоре, то јест смањујемо стрес.

Тинејџери и уопште млади људи који су већ ступили једном ногом у реалан живот, суочени су са великим бројем забрана које је донело данашње време и ситуација са короном. Како објаснити том младом човеку да мора да избегава физички контакт како у дружењу, тако и у развијању емотивног односа. Морају да мисле на своје старије укућане, да се жртвују за њих, родитеље, браћу, сестре… и то почиње да оптерећује, изазива бес и револт, а касније води у утученост, очајавање, депресивна стања… Гаси се у њима онај, том добу својствени плмен, жар, јер сама младост је енергична, полетна, инспиративна. Како им помоћи, како помоћи и самим родитељима да се носе са оваквим изазовима, јер страх и паника је преплавила институцију породице.

Децу и младе треба штитити, али их не треба презаштићивати. Коронавирус је велики проблем, здравље је приоритет и зато се и млади морају придржавати мера. Тинејџери су у узрасту када све то јако добро схватају, али не прихватају добро. Они су склони ономе што ми зовемо рационализација, да траже неке „рационалне“ аргументе како би оправдали своје жеље и импулсе. Од тога да коронавирус не постоји, преко разних теорија завере, до тога да овај вирус не напада младе и слично. Верујем да је родитељима тешко да се боре са својим тинејџерима, али морају да истрају јер их тако штите и од коронавируса и од њих самих.

Која би била Ваша порука читаоцима интернет портала ЧУДО?

ЗМ Будите нормални, као што смо већ рекли.

Хвала Вам што сте били гост портала ЧУДО

ЗМ Хвала Вама на позиву.

 

 

Разговор за ЧУДО водила Весна Јанежић

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име