Rođen u Beogradu 1. 12. 1957.

Zoran Milivojević, dr med., je psihoterapeut s dugogodišnjom praksom u individualnoj, partnerskoj i grupnoj terapiji. Prvi je u istočnoj Evropi stekao najviši stepen internacionalnog supervizora i edukatora Međunarodnog udruženja za transakcionu analizu (ITAA), kao i Evropske asocijacije za transakcionu analizu (EATA). Predsednik je Saveza društava psihoterapeuta Srbije, stručni direktor Psihopolis instituta, Novi Sad, predsednik je TA Centra – Asocijacije transakcionih analitičara Srbije, predavač na International Transactional Analysis Academy.

Autor je nekoliko izvanrednih udžbenika i knjiga od kojih se izdvajaju knjige Emocije – Psihoterapija i razumevanje emocija (Psihopolis, 2007), Formule ljubavi – Kako ne upropastiti sopstveni život tražeci pravu ljubav (Psihopolis, 2008), Igre koje igraju narkomani – Transakciona analiza problematicnog uzimanja droga (Psihopolis, 2007). Zajedno sa nekoliko slovenačkih kolega je objavio veoma praktičan i bogato ilustrovan priručnik Mala knjiga za velike roditelje (Mladinski dom Jarše, 2004; Psihopolis, 2007) veliki slovenački hit o vaspitanju dece u kojem je predstavljen Milivojevićev „mercedes model” koji roditeljima i vaspitačima pomaže da pronađu balans u vaspitanju dece. U knjizi Uloviti ljubav (Psihopolis, 2011) sabrane su zapažene kolumne koje autor već tri godine objavljuje u dnevnom listu Politika, a u knjizi Psihologike svakodnevnog života (Psihopolis 2014) su kolumne iz Politike do oktobra 2014.

Međunarodni je predavač koji je imao predavanja, radionice ili na drugi način prezentirao na brojnim međunarodnim kongresima, seminarima i simpozijumima uglavnom u evropskim zemljama, ali i u Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Kanadi, Australiji i Južnoj Africi. Bio je plenarni predavač na Prvom evroazijskom kongresu u Moskvi, 2013. kao i na Sedmom svetskom kongresu u Durbanu, Južna Afrika, 2014.

Živi i radi u Novom Sadu i Ljubljani.

 

 

Pomaže Bog. Hvala Vam što ste izdvojili svoje vreme za ČUDO

ZM Hvala Vama na pozivu

Da započnemo jednim direktnim pitanjem. Šta mislite koliko je Pravoslavna crkva kao institucija bitna čoveku na ovim prostorima?

ZM Mnogo manje nego što bi trebalo. Tokom više od 40 godina tokom komunizma, crkva je bila izložena neviđenim pritiscima. Umesto da se bavi duhovnim životom građana, ona se borila da preživi. S druge strane, postojala je snažna državna anti-crkvena propaganda koja je dovela do toga da je crkva izgubila veliki deo vernika. Sve je to dovelo do toga da je pojedinčev odnos prema Bogu, Crkvi i Hrišćanstvu, to jest prema duhovnosti postao manje važan. Mnogi koji su u detinjstvu vaspitani kao Hrišćani, postajali su ateisti, da bi se pred kraj života, ponovo vraćali veri.
Da bi crkva postala bitnija kao institucija, sveštenici se moraju više baviti stanovništvom, više učestvovati u rešavanju svakodnevnih nevolja, pokazivati solidarnost, više pomagati, a tamo gde je nemoguće pomoći, potrebno je davati duhovnu podršku, osnaživati ljude da se bolje suoče sa nedaćama. Potpuno je razumljivo da su crkvena lica posle komunističke represije imala prioritet da podižu i obnavljaju hramove, ali šta će nam hramovi ako u njima nema naroda.

Da li je to dobro ili loše za pojedinca?

ZM Danas tipičan pojedinac, ako je u njegovom životu sve u redu, ne razmišlja puno o hrišćanstvu. Ali ako se slučajno razboli, ili ga snađu neke nevolje, priseti se molitve i odlazi u crkvu. Komunizam je prošao, ali i danas se nalazimo u jednom velikom nevidljivom ratu za ljudske duše. Brojne ideologije napadaju svest savremenog čoveka i nagrizaju njegov moral i njegovu duhovnost. Pojedincu se putem svekolikih medija nameću hedonizam, bogatstvo, seksualnost, popularnost itd kao vrhunske vrednosti. Vodi se rat protiv porodice kao „legla patrijarhata“. Sve više istraživanja ukazuje da iz generacije u generaciju opada kolektivni količnik inteligencije. U vremenu opšteg zaglupljivanja, glas duhovnosti je ono što nedostaje, što daje smisao i što uzdiže pojedinca iznad životinjskih nagona.

U kontekstu te bitnosti, zanima nas Vaš stav po pitanju pokušaja otimačine naših svetinja od stane crnogorskog režima?

ZM Tužno je što se u našem regionu prave nove nacije na antisrpskoj platformi i to upravo od srpskog naroda. U tom smislu crnogorska vrhuška samo ponavlja provereni obrazac, ali koliko vidim naleteli su na žilavi otpor. Da je samo u pitanju stvaranje nove „državne“ crkve, verujem da bi vlast odavno popustila. Ali kako je u pitanju priobalno zemljište vrednosti od više milijardi evra, boriće se do samog kraja. Nadam se da će taj kraj biti povoljan po Mitropoliju crnogorsko-primorsku.

Šta mislite zašto je to toliko bitno pojedincu u Srbiji? Zar nije malo bolesno biti privržen nečemu što nikada nisi ni video? Koliko ta i takva kolektivna svest uništava individualnost?

ZM Da bi se čovek pravilno razvijao mora postojati ravnoteža između njegove individualnosti, njegovog odnosa prema porodici, ali i prema široj zajednici, to jest narodu. U tom smislu treba razlikovati nacionalizam, koji nije ružna reč kako su nas uverili komunisti, a kako nastavljaju da nas uveravaju globalisti, od onog drugog ekstremnog nacionalizma ili ultranacionalizma. U prvom slučaju stav je: svoje volim, tuđe poštujem. U drugom slučaju, stav je: svoje obožavam, tuđe prezirem i mrzim. Da su Srbi zaista bili nacionalisti, mnogo toga što nam se izdešavalo u poslednjih 30 godina se ne bi dogodilo, savremena istorija bi izgledala sasvim drukčije.
Srpski nacionalizam je reaktivan, to znači da se Srbi okupljaju samo kada su ugroženi, a kada je sve u redu zaborave da su Srbi. U tom smislu treba gledati na domaće reakcije događanja u Crnoj Gori, kao što su reakcije na događanja na Kosovu, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji. Neprestana hajka na Srpstvo koja traje, evo već više od 30 godina je ljude izmorila, učinila nervoznim, napunila ogorčenošću i doživljajem nepravde.

Jedan naš poštovani sveštenik, o. Branko Ćurčin iz Novog Sada je rekao da je zadatak današnjeg hrišćanina da bude normalan. Šta znači «biti normalan» za Vas?

ZM Reč „normalno“ dolazi od reči „norma“, u smislu neke vrednosti, standarda, pravila, granične vrednosti. Kada je ljudski organizam u pitanju lako je postaviti normalne vrednosti, jer u u pitanju nepromenjivi biološki parametri, zasnovani na genetici. Ali kada su u pitanju društvene norme, tu je drukčije jer ih postavlja zajednica. Dok se pre 50 godina moglo pričati o normalnosti jer su zaista postojale društvene norme, kao i društvene sankcije za one koji ih krše, danas tih normi više nema ili su jako smanjene. Zato mi danas ne samo da živimo u vreme „post-istine“, nego živimo i u vremenu „post-normalnosti“. To jednostavno znači da ono što je nekada smatrano devijantnim ili bolesnim, danas postalo stvar izbora, nešto što se mora podnositi, to jest tolerisati.
Kada se reč „tolerantnost“ prevede na Srpski, dobijete „trpeljivost“ ili „podnošljivost“. Tolerantni ste kada vas nešto iritira, ali niste agresivni, ne borite se protiv toga. Kada neko prestane da brani svoje vrednosti, da se bori protiv onih koji mu te vrednosti osporavaju i nameću neke svoje, onda se gubi i vrednosna matrica i zajednice i pojedinca. Veliki problem Zapada jeste upravo smanjenje broja vrednosti koje čine onu matricu koja zajednici daje identitet, kao i prihvatanje novih vrednosti i novih stereotipova koje nameću neke manjine. Da se vratim na vaše pitanja, u vreme „post-normalnosti“ ni ja ne znam šta je danas normalno, a šta nije.

Pravoslavna crkva u svom opusu «samo pomoći» pojedinca ima lekove koji upućuju na zajednicu. Na liturgiju. Ti lekovi su ispovest, pre svega, što podrazumeva jednu vrstu verbalizacije problema. Koliko je sve to «zastarelo» a koliko je zapravo društvena norma ta koja je proglasila te lekove zastarelim? Koje je Vaše mišljenje o ovim pitanjima?

ZM Postoje psihičke bolesti, ali postoje i „duhovne bolesti“ koje treba da leče sveštenici. I mi kao psihoterapeuti predlažemo ljudima da kada imaju neki problem da se posavetuju sa bliskim ljudima. Ta vrsta razgovora je blagotvorna iz brojnih razloga. Ali u savremeno vreme kada se ljudi sve više emotivno otuđuju jedni od drugih, čak i u okvirima porodice, toga je sve manje. I zato je mogućnost „duhovnog razgovora“, kako je tu vrstu razgovora nazivao Vladeta Jerotić, od neprocenjive vrednosti za svakog vernika koji pati. Tu nema govora o zastarelosti, ta vrsta pomoći nam je danas potrebnija nego ikada.

Mesecima mediji u udarnim terminima i sve novine na naslovnim stranama izveštavaju o korona virusu. Način izveštavanja je senzacionalistički, agresivan i bez sumnje utiče na širenje panike i straha. Kako da se zaštitimo od tolike agresivnosti?

ZM Glavni cilj medija nije da nas informišu, nego da nam privuku pažnji i da to unovče. Koronavirus je aktuelna tema i zato je toliko senzacionalizma. Kada su toliko bombardovani informacijama ljudi treba da misle svojom glavom i da shvate da virus postoji, da je zarazan i opasan. Rešenje je jednostavno: držite distancu, nosite maske ili nečim drugim prekrivajte usta i nos i učestalo perite ruke. U skladu sa izrekom: Pomozi sam sebi i Bog će ti pomoći.
Meni je nerazumljivo zašto je jedan deo sveštenstva i vernika počeo da tera inat i da se ne pridržava ovih mera. Nadam se da su shvatili opasnost i da su to prestali da čine.

Zašto sve više ljudi koji i osete simptome biraju da to sakriju od drugih, sve dok se ne iskomplikuje? Otkud taj osećaj krivice zbog bolesti?

To je ostatak prošlosti, davnih vremena kada su ljudi bežali od onoga ko bi bio „kužan“. Nekada su ljudi bili vrednovani prema svojim funkcionalnim sposobnostima. Zdravi su bili sposobni, i zato vredni, a oni koji su bili bolesni, prvenstveno od neke trajne bolesti ili invaliditeta su smatrani manje vrednima. I Alfred Adler, koji je prvi definisao „kompleks niže vrednosti“ početkom XX stoleća, je to uradio zahvaljujući proučavanju invalida i obolelih od tuberkuloze. Jedno istraživanje je pokazalo da ljudi u Srbiji se jave lekaru oko 60 dana nakon što im se pojavio prvi simptom. To je veoma pogrešno jer bolest najlakše lečiti u njenom početku.

Svedoci smo vremena u kojem skoro svaka informacija dovodi do stresa, čak i kada slušamo vremensku prognozu, od kako su uveli izveštavanje i kroz meteo-alarme; čovek se neretko zapita kada čuje šta sledi, da li uopšte i da izlazi iz kuće, jer crveni alarm je jednako UZBUNA! Želimo da Vas pitamo, postoji li način ili tehnika kojom bi čovek u današnje vreme mogao da mentalno da odvoji srž i bitnost same informacije (koja je tu jer služi nečemu) od jake emocije, najčešće straha, strepnje, nelagode, čak i panike (danas najčešća) koju ta informacija sobom gotovo obavezno nosi, znači da se zaštiti od nesvesne emocionalne reakcije?

Danas zaboravljamo da su ljudi mnogo žilaviji nego što mislimo. To se stručno naziva „rezilijentnost“. To znači da se ljudi saviju pod pritiskom neke nedaće, ali da se vrate u prvobitno stanje kada ona prođe, da su elastični. Stres nije ništa drugo do neka neprijatna emocija. A emocije se pojavljuju onda kada nešto ocenimo kao važno. Što nam je nešto važnije, to je osećanje snažnije. I zato je potrebno da imamo svoj filter i da filtriramo informacije koje nam mediji ili drugi serviraju kao veoma važne. To jednostavno znači da se zapitamo: Koliko je ova informacija važna? Mnogo, srednje ili malo? Tako promišljamo informacije koje primamo i regulišemo naše emotivne odgovore, to jest smanjujemo stres.

Tinejdžeri i uopšte mladi ljudi koji su već stupili jednom nogom u realan život, suočeni su sa velikim brojem zabrana koje je donelo današnje vreme i situacija sa koronom. Kako objasniti tom mladom čoveku da mora da izbegava fizički kontakt kako u druženju, tako i u razvijanju emotivnog odnosa. Moraju da misle na svoje starije ukućane, da se žrtvuju za njih, roditelje, braću, sestre… i to počinje da opterećuje, izaziva bes i revolt, a kasnije vodi u utučenost, očajavanje, depresivna stanja… Gasi se u njima onaj, tom dobu svojstveni plmen, žar, jer sama mladost je energična, poletna, inspirativna. Kako im pomoći, kako pomoći i samim roditeljima da se nose sa ovakvim izazovima, jer strah i panika je preplavila instituciju porodice.

Decu i mlade treba štititi, ali ih ne treba prezaštićivati. Koronavirus je veliki problem, zdravlje je prioritet i zato se i mladi moraju pridržavati mera. Tinejdžeri su u uzrastu kada sve to jako dobro shvataju, ali ne prihvataju dobro. Oni su skloni onome što mi zovemo racionalizacija, da traže neke „racionalne“ argumente kako bi opravdali svoje želje i impulse. Od toga da koronavirus ne postoji, preko raznih teorija zavere, do toga da ovaj virus ne napada mlade i slično. Verujem da je roditeljima teško da se bore sa svojim tinejdžerima, ali moraju da istraju jer ih tako štite i od koronavirusa i od njih samih.

Koja bi bila Vaša poruka čitaocima internet portala ČUDO?

ZM Budite normalni, kao što smo već rekli.

Hvala Vam što ste bili gost portala ČUDO

ZM Hvala Vama na pozivu.

 

 

Razgovor za ČUDO vodila Vesna Janežić

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime