- Помаже Бог. Хвала Вам што сте издвојили своје време за ЧУДО. Пилот, бајкер, ронилац… да ли сте Ви у ствари „адреналин џанки“? Који је пут Вашег упознавања са овим ипак опасним хобијима?
Човек је биће у коме је уткана покретачка сила која га води ка жељи да спозна, да учи и да се отвара ка могућности усвајања мноштва знања и вештина! Када тога не би било ми као врста не бисмо постојали. Млад човек је склон ризику и жели да попут најжеднијег истраживача пустиње дође до неколико капи воде, када се засити онда нас исти мотив носи до следећег извора и на крају упознајемо моћну реку која својом неочекиваном лепотом у нама буди неописива осећања узбуђености и захвалности. Када се наши уграђени механизми за кретење ка непознатом и за нас неопитованом споје са подршком средине у којој растемо тада добијамо слободан и отворен дух да се винемо у несагледиве лепоте унутарњег и спољашњег живота. Тада постајете од дводимензионалног и спознајно сиpомашног бића вишедимензионално, и освајате сваки секунд времена који одлази у неповрат.
2. Но, шалу на страну. Из перспективе психотерапеута, како бисте оценили данашњу помаму на друштвеним мрежама, где лајк бива меродаван судија а човек у сталном грчу за том пажњом. Која неумитно води у нарцисоидност, или уствари распламсава већ постојећу нарцисоидност, која је наметнута цивилизацијом која је поново почела да обожава људско тело? У Вашој пракси колико је наведено изузетак а колико је правило?
Свако време носи своју визуру света, смисла, кретања. Некада је наш свет био наше село а данас је читав свет на длану, постављен и настањен у игри нула и јединица, том чаробном бинарном коду који нам је омогућио да имамо сабожанске силе креирања стварности која у својој битности бива далеко од онога што ми јесмо или треба да да будемо, са друге стране нам отвара врата невероватних ризница мудрости, лепоте, истине коју ако унесемо у себе кроз сопствено опитовање наше назначености да се можемо у овоме свету којег спознајемо у игри чула као канала доживљаја стварности, и развијања оштрог ума који ће ту лепоту прихватити и развити до крајњих граница умносрдачног кретања. Тада нам оно што је модерно и производ развоја технологије може омогућути да обогатимо своје искуство. Ако злоупотребимо све то онда ћемо постати окречени гробови, зомбији савремених трендова који ће нас тако, коначно однети у непостојање и вечну залеђеност неразвијеног ума.
3. Такође, битно је на овом месту поменути индивидуалност и личносност. Која је разлика и колико је она сама данас позната? Шта Ви мислите, и шта Ваша пракса говори о томе?
Ми смо комплексна, не компликована, не једноставна и никако банална бића. Долазимо на свет сами, исто тако и одлазимо. Нико уместо нас не може да опише та два тренутка, они су само наша. Неко нас као емпатично биће може дотакнути разумевањем али тек и само дотакнути. То је почетак праве драме. Игра појмова индивидуа-личност може нас одвести и довести до разних закључака у зависности од теоријског оквира, па и кад је у питању поставка која извире из јудео-хришћанске традиције која у себи баштини мноштво различитих углова стварности и поставки. Назначени смо да спознамо себе и то је наш једини пут ка стварној слободи. Дете је прво усмерено само ка себи а онда ка другоме, тај циклус се током читавог живота понавља а мудрост нам говори да је слобода негде између. Да будемо способни да се оделимо, изолујемо и да можда и почнемо да личимо на индивидуу, атомос, да будемо самодовољни а да са друге стране тражимо рефлексију свога лика у очима другог. Та слика коју нам други враћају се обрађује нашом способношћу да видимо стварност каква јесте – одељена од мноштва условљености које нам свакако замагљују истинску слику нас самих. Што је слика замућенија ми смо све удаљенији од пута спознаје мудрости.
4. Оно што је такође почело да узима размере епидемије јесте тзв „вршњачко насиље“. Који је узрок тога, по Вашем мишљењу? И, откуд толико беса у детету, поред свих права детета и за дете?
Наш развој је ултимативан, учимо се и боримо како знамо и умемо. Наш основни ресурс на почетку је плач, тај снажни сигнал који нам је омогућио да постојимо. Плач који значи глад, плач који значи потреба за нежношћу, плач као негодовање, плач као знак да смо својим фекалијама упрљани. Када мајка буде декодирала наш плач тада може и да нам пружи задовољавање наших потреба. Прва реакција према мајци која не задовољава наше потребе је агресија. Она је уграђена као база опстанка. Дете постаје агресивно када је гладно. Да агресије нема ми не бисмо постојали. Човек инхеретно жели да се попење на лествицу хијерархије моћи. Ми смо компетитивни, желимо да будемо бољи од других. Злоупотреба агресије води у деструкцију, жељу за уништењем. Пример је холокауст – присуство злога кроз деструкцију и на крају зло постаје чисто зло због самог зла. Агресије међу децом је увек било само што се оквири агресивности мењају тако да не мислим да смо сад мање или више агресивни! Битно је каналисање агресивности, тако да не борба против већ афирмација агресије кроз креативну трансформацију.
5. Колико је данашњи одлазак код психотерапеута стигматизован? И да ли има неких побољшања у свести нашег народа у односу на ту сферу, ипак, веома личног живота?
Потребу и свесност да човек не може сам да сагледа себе има неких пет процената становника од укупне популације у неком народу. Свесност те потребе мотивише личност да затражи помоћ психотерапеута и тада тек почиње прелепа авантура истраживања унутарњег и спољашњег макро и микрокосмоса. Отварати себе другоме није лако зато је много боље да потражимо неког коме нећемо имати потребу да се допаднемo и пред ким ћемо скинути маску, ону која нас штити од разних повреда и опасности. То понекад бива и једино место и тренутак када можемо отворено причати о себи. То је предуслов сваке промене! Жеља за растом и развојем је у нашем бићу је снажна и само захваљујући њој ми можемо да градимо аутентичну и стваралачку личност.
6. Који су пацијенти чешћи, мушкарци или жене? И зашто је то тако, по Вашем мишљењу?
Сви имамо исту потребу за развојем и то доводи оба пола подједнако до жеље да реши неку животну препреку и да у сарадњи са терапеутом развијемо самосвесност а тиме и могућност да владамо својим емоцијама, да нам оне постану сарадници а не непријатељи. Када то будемо успели у било којој мери ми смо на добром путу стицања мудрoсти и налажењу смисла у овом неправедном и болном свету.
7. Колико је недостатак духовне хигијене резултирао бујањем психолошких проблема?
Кад не радимо на себи и свом развоју, када не тежимо да распарчане делиће своје личности ословесимо и постанемо целовита, целомудрена бића ми се распадамо у сопственој трулежи која почиње нашим рађањем. Када се родимо тад смрт почиње да пружа своје пипке око нас попут џиновске лигње која нас својом мудрошћу увлачи у коначан крај. Отпор томе једино можемо пружити када свесно започнемо борбу са некад невидљивим непријатељем. Сат по сат, дан по дан градимо лагано своју личност пролазећи кроз бол и патњу, крак по крак скидамо са свог врата и тек тада ћемо почети да дишемо ваздухом нетрулежности који нас својим прапевањем носи ка вечном животу.
8. Шта бисте Ви рекли, која је разлика између духовности и психологије, будући да сада имате праксу и искуство из обе области. Да ли људи то често бркају и да ли је потребно одбацити једно не би ли се у целости човек остварио у оном другом? Шта Ви кажете?
Ми не постојимо само као историјско биће ограничено временом и простором већ носимо искуство свих својих предака, оних дивљих, оних похотних, оних гордих, лепих, мудрих, словесних и иних. Све је то у нама као диспозиција као предискуство. Алати којима се служимо да се снађемо у свим тим непознаницама су различити и разнородни. Алат није смисао већ средство да покренемо своје скривене потенцијале. Психологија нуди мноштво занимљивих алата који ће нам помоћи да се отворимо ка вертикали, да изађемо из дводимензионалности. Докле год смо спутани и заробљени не можемо примити благодат, јер смо оптерећени сами собом и не видимо да постоји неко ко нам пружа руку. Многи психолошки алати и увиди су настали на основи јудео-хришћанског предања, тог бесконачног извора словесности и мудрости.
9. Сведоци смо епидемије Ковид – 19 и многих исхитрених или погрешних ставова. Страх је ипак она категорија која је доминантна. Који је Ваш став по питању ове пошасти?
Свака пошаст је благослов, јер нас овако бахате и осакаћене смислом, заслепљене светином, опомиње да смо залутали, да смо се изгубили у шуми шарених лажа које нас воде попут библијских свиња у бездно бесмисла и непостојања. Ова пошаст је помогла и нашој планети да се опорави, да полако застане сва бесмислена јурњава која води само у привид успеха а не видимо да се возамо лавиринтом који нема излаза.
10. За крај, коју бисте поруку упутили свим нашим читаоцима? Шта је оно што је најбитније у нашем духовном развоју, али и психичком здрављу, по Вашем мишљењу?
Када смо затворени ка себи и другоме, када видимо само да су нам други криви за наше недаће знајмо да нисмо на добром путу. Живот нам је дат да га имамо, да развијамо себе, не друге без њиховог пристанка. Да будемо храбри да пробушимо балон самољубља, да критику другог волимо, да омрзнемо похвале и статус у овоме свету. Једини статус коме треба тежити је статус благости, љубави и толеранције и неприкосновено чувати своје вредности јер смо без њих ништа.
Хвала Вам пуно што сте били гост ЧУДА
