1. Pomaže Bog. Hvala Vam što ste izdvojili svoje vreme za ČUDO. Pilot, bajker, ronilac… da li ste Vi u stvari „adrenalin džanki“? Koji je put Vašeg upoznavanja sa ovim ipak opasnim hobijima?

 

Čovek je biće u kome je utkana pokretačka sila koja ga vodi ka želji da spozna, da uči i da se otvara ka mogućnosti usvajanja mnoštva znanja i veština! Kada toga ne bi bilo mi kao vrsta ne bismo postojali. Mlad čovek je sklon riziku i želi da poput najžednijeg istraživača pustinje dođe do nekoliko kapi vode, kada se zasiti onda nas isti motiv nosi do sledećeg izvora i na kraju upoznajemo moćnu reku koja svojom neočekivanom lepotom u nama budi neopisiva osećanja uzbuđenosti i zahvalnosti. Kada se naši ugrađeni mehanizmi za kretenje ka nepoznatom i za nas neopitovanom spoje sa podrškom sredine u kojoj rastemo tada dobijamo slobodan i otvoren duh da se vinemo u nesagledive lepote unutarnjeg i spoljašnjeg života. Tada postajete od dvodimenzionalnog i spoznajno sipomašnog bića višedimenzionalno, i osvajate svaki sekund vremena koji odlazi u nepovrat.

2. No, šalu na stranu. Iz perspektive psihoterapeuta, kako biste ocenili današnju pomamu na društvenim mrežama, gde lajk biva merodavan sudija a čovek u stalnom grču za tom pažnjom. Koja neumitno vodi u narcisoidnost, ili ustvari rasplamsava već postojeću narcisoidnost, koja je nametnuta civilizacijom koja je ponovo počela da obožava ljudsko telo? U Vašoj praksi koliko je navedeno izuzetak a koliko je pravilo?

 

Svako vreme nosi svoju vizuru sveta, smisla, kretanja. Nekada je naš svet bio naše selo a danas je čitav svet na dlanu, postavljen i nastanjen u igri nula i jedinica, tom čarobnom binarnom kodu koji nam je omogućio da imamo sabožanske sile kreiranja stvarnosti koja u svojoj bitnosti biva daleko od onoga što mi jesmo ili treba da da budemo, sa druge strane nam otvara vrata neverovatnih riznica mudrosti, lepote, istine koju ako unesemo u sebe kroz sopstveno opitovanje naše naznačenosti da se možemo u ovome svetu kojeg spoznajemo u igri čula kao kanala doživljaja stvarnosti, i razvijanja oštrog uma koji će tu lepotu prihvatiti i razviti do krajnjih granica umnosrdačnog kretanja. Tada nam ono što je moderno i proizvod razvoja tehnologije može omogućuti da obogatimo svoje iskustvo. Ako zloupotrebimo sve to onda ćemo postati okrečeni grobovi, zombiji savremenih trendova koji će nas tako, konačno odneti u nepostojanje i večnu zaleđenost nerazvijenog uma.

 

3. Takođe, bitno je na ovom mestu pomenuti individualnost i ličnosnost. Koja je razlika i koliko je ona sama danas poznata? Šta Vi mislite, i šta Vaša praksa govori o tome?

 

Mi smo kompleksna, ne komplikovana, ne jednostavna i nikako banalna bića. Dolazimo na svet sami, isto tako i odlazimo. Niko umesto nas ne može da opiše ta dva trenutka, oni su samo naša. Neko nas kao empatično biće može dotaknuti razumevanjem ali tek i samo dotaknuti. To je početak prave drame. Igra pojmova individua-ličnost može nas odvesti i dovesti do raznih zaključaka u zavisnosti od teorijskog okvira, pa i kad je u pitanju postavka koja izvire iz judeo-hrišćanske tradicije koja u sebi baštini mnoštvo različitih uglova stvarnosti i postavki. Naznačeni smo da spoznamo sebe i to je naš jedini put ka stvarnoj slobodi. Dete je prvo usmereno samo ka sebi a onda ka drugome, taj ciklus se tokom čitavog života ponavlja a mudrost nam govori da je sloboda negde između. Da budemo sposobni da se odelimo, izolujemo i da možda i počnemo da ličimo na individuu, atomos, da budemo samodovoljni a da sa druge strane tražimo refleksiju svoga lika u očima drugog. Ta slika koju nam drugi vraćaju se obrađuje našom sposobnošću da vidimo stvarnost kakva jeste – odeljena od mnoštva uslovljenosti koje nam svakako zamagljuju istinsku sliku nas samih. Što je slika zamućenija mi smo sve udaljeniji od puta spoznaje mudrosti.

 

4. Ono što je takođe počelo da uzima razmere epidemije jeste tzv „vršnjačko nasilje“. Koji je uzrok toga, po Vašem mišljenju? I, otkud toliko besa u detetu, pored svih prava deteta i za dete?

 

Naš razvoj je ultimativan, učimo se i borimo kako znamo i umemo. Naš osnovni resurs na početku je plač, taj snažni signal koji nam je omogućio da postojimo. Plač koji znači glad, plač koji znači potreba za nežnošću, plač kao negodovanje, plač kao znak da smo svojim fekalijama uprljani. Kada majka bude dekodirala naš plač tada može i da nam pruži zadovoljavanje naših potreba. Prva reakcija prema majci koja ne zadovoljava naše potrebe je agresija. Ona je ugrađena kao baza opstanka. Dete postaje agresivno kada je gladno. Da agresije nema mi ne bismo postojali. Čovek inheretno želi da se popenje na lestvicu hijerarhije moći. Mi smo kompetitivni, želimo da budemo bolji od drugih. Zloupotreba agresije vodi u destrukciju, želju za uništenjem. Primer je holokaust – prisustvo zloga kroz destrukciju i na kraju zlo postaje čisto zlo zbog samog zla. Agresije među decom je uvek bilo samo što se okviri agresivnosti menjaju tako da ne mislim da smo sad manje ili više agresivni! Bitno je kanalisanje agresivnosti, tako da ne borba protiv već afirmacija agresije kroz kreativnu transformaciju.

5. Koliko je današnji odlazak kod psihoterapeuta stigmatizovan? I da li ima nekih poboljšanja u svesti našeg naroda u odnosu na tu sferu, ipak, veoma ličnog života?

Potrebu i svesnost da čovek ne može sam da sagleda sebe ima nekih pet procenata stanovnika od ukupne populacije u nekom narodu. Svesnost te potrebe motiviše ličnost da zatraži pomoć psihoterapeuta i tada tek počinje prelepa avantura istraživanja unutarnjeg i spoljašnjeg makro i mikrokosmosa. Otvarati sebe drugome nije lako zato je mnogo bolje da potražimo nekog kome nećemo imati potrebu da se dopadnemo i pred kim ćemo skinuti masku, onu koja nas štiti od raznih povreda i opasnosti. To ponekad biva i jedino mesto i trenutak kada možemo otvoreno pričati o sebi. To je preduslov svake promene! Želja za rastom i razvojem je u našem biću je snažna i samo zahvaljujući njoj mi možemo da gradimo autentičnu i stvaralačku ličnost.

6. Koji su pacijenti češći, muškarci ili žene? I zašto je to tako, po Vašem mišljenju?

 

Svi imamo istu potrebu za razvojem i to dovodi oba pola podjednako do želje da reši neku životnu prepreku i da u saradnji sa terapeutom razvijemo samosvesnost a time i mogućnost da vladamo svojim emocijama, da nam one postanu saradnici a ne neprijatelji. Kada to budemo uspeli u bilo kojoj meri mi smo na dobrom putu sticanja mudrosti i nalaženju smisla u ovom nepravednom i bolnom svetu.

 

7. Koliko je nedostatak duhovne higijene rezultirao bujanjem psiholoških problema?

Kad ne radimo na sebi i svom razvoju, kada ne težimo da rasparčane deliće svoje ličnosti oslovesimo i postanemo celovita, celomudrena bića mi se raspadamo u sopstvenoj truleži koja počinje našim rađanjem. Kada se rodimo tad smrt počinje da pruža svoje pipke oko nas poput džinovske lignje koja nas svojom mudrošću uvlači u konačan kraj. Otpor tome jedino možemo pružiti kada svesno započnemo borbu sa nekad nevidljivim neprijateljem. Sat po sat, dan po dan gradimo lagano svoju ličnost prolazeći kroz bol i patnju, krak po krak skidamo sa svog vrata i tek tada ćemo početi da dišemo vazduhom netruležnosti koji nas svojim prapevanjem nosi ka večnom životu.

8. Šta biste Vi rekli, koja je razlika između duhovnosti i psihologije, budući da sada imate praksu i iskustvo iz obe oblasti. Da li ljudi to često brkaju i da li je potrebno odbaciti jedno ne bi li se u celosti čovek ostvario u onom drugom? Šta Vi kažete?

Mi ne postojimo samo kao istorijsko biće ograničeno vremenom i prostorom već nosimo iskustvo svih svojih predaka, onih divljih, onih pohotnih, onih gordih, lepih, mudrih, slovesnih i inih. Sve je to u nama kao dispozicija kao prediskustvo. Alati kojima se služimo da se snađemo u svim tim nepoznanicama su različiti i raznorodni. Alat nije smisao već sredstvo da pokrenemo svoje skrivene potencijale. Psihologija nudi mnoštvo zanimljivih alata koji će nam pomoći da se otvorimo ka vertikali, da izađemo iz dvodimenzionalnosti. Dokle god smo sputani i zarobljeni ne možemo primiti blagodat, jer smo opterećeni sami sobom i ne vidimo da postoji neko ko nam pruža ruku. Mnogi psihološki alati i uvidi su nastali na osnovi judeo-hrišćanskog predanja, tog beskonačnog izvora slovesnosti i mudrosti.

9. Svedoci smo epidemije Kovid – 19 i mnogih ishitrenih ili pogrešnih stavova. Strah je ipak ona kategorija koja je dominantna. Koji je Vaš stav po pitanju ove pošasti?

Svaka pošast je blagoslov, jer nas ovako bahate i osakaćene smislom, zaslepljene svetinom, opominje da smo zalutali, da smo se izgubili u šumi šarenih laža koje nas vode poput biblijskih svinja u bezdno besmisla i nepostojanja. Ova pošast je pomogla i našoj planeti da se oporavi, da polako zastane sva besmislena jurnjava koja vodi samo u privid uspeha a ne vidimo da se vozamo lavirintom koji nema izlaza.

10. Za kraj, koju biste poruku uputili svim našim čitaocima? Šta je ono što je najbitnije u našem duhovnom razvoju, ali i psihičkom zdravlju, po Vašem mišljenju?

Kada smo zatvoreni ka sebi i drugome, kada vidimo samo da su nam drugi krivi za naše nedaće znajmo da nismo na dobrom putu. Život nam je dat da ga imamo, da razvijamo sebe, ne druge bez njihovog pristanka. Da budemo hrabri da probušimo balon samoljublja, da kritiku drugog volimo, da omrznemo pohvale i status u ovome svetu. Jedini status kome treba težiti je status blagosti, ljubavi i tolerancije i neprikosnoveno čuvati svoje vrednosti jer smo bez njih ništa.

Hvala Vam puno što ste bili gost ČUDA

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime