Помаже Бог, Александре и да почнемо разговор са твојом основном вокацијом: професор си философије у угледној новосадској Змај Јовиној гимназији. Имамо за највећи део јавности амбивалентну ситуацију: философе обично не сматрају верујућим, а – помало и парадоксално -и добар део људи из Цркве дели то исто убеђење. Како се ти осећаш у тој „двострукој“ кожи и шта би имао рећи на тему убеђења да су философија и православље супротстављени?

А.Т:  Бог нам помогао и свима онима који тако мисле.

Такав став, да су вера, тј. религија и филозофија супротстављене димензије духовности,  је могућ само услед незнања и/или лошег образовања. Теологија је хришћанска философија. Да није тако, не би је ни изучавали на богословијама и богословским факултетима. Такође,  међу светитељима не би било философа. Узмимо само два примера наше цркве. Свети Николај Велимировић и Свети Ава Јустин Поповић су по образовању били философи. Ако погледамо свете Оце Цркве, Василија Великог, Григорија Богослова, Светог Августина видећемо да је њихово промишљање богословских тема било немогуће без познавања античке филозофије и њених појмова. Василије Велики и Григорије Богослов чак завршавају најпрестижнију филозофску школу оног времена  – Платонову академију.

Одакле може да потекне такав став? Из раширеног мњења да је философирање некакво ,,мудровање“, ,,теоретисање“, а да је хришћанство живот и однос. Философија је најживотнија од свих врста људског знања. Она ствара идеје, мењајући ток историје више него ли и један проналазак. Она може бити светло оружије вере, али и највећи богоборац, као усталом и било које знање. Према томе, нема двоструке коже и двострукости улоге. Ја сам верујући човек који је по позиву философ и који се труди да и кроз свој позив служи Богу и Цркви.

 

 Људи до вере долазе на различите начине. Неко је усваја већ у кругу породице и она има уједначен развој, а код неких долази до појаве вере након за њих необичних догађаја у адолесцентском периоду или чак и касније. Како је код тебе тај процес изгледао?

А.Т: Ја лично сам одрастао у породици која није била верујућа, али јесте била она чији односи почивају на једном здравом традиционалном систему вредности који је умногоме изграђен на православним вредностима. Младост ми је била ништа другачија но младост мојих вршњака који су је проживљавали несрећних деведесетих. Пуно бунта, опасности, искрености и крајности.

Веру само управо открио преко философије. На другој години факултета, сада покојни професор Лазар Вркатић, нам је у оквиру предмета средњевековна филозофија, уместо уобичајене приче о Августину и схоластици, предавао Свете Оце истока, Василија Великог, Григорија Богослова, Григорија из Нисе, Јована Златоустог, Јована Дамаскина. Предавања су трајала два семестра. Тада сам открио оно за чиме сам још од малена трагао читајући књиге. Ризницу Истине и Лепоте. Након тога, све је ишло својим уобичајеним током у откривању светотајинског живота Цркве.

Да покушамо да се вратимо на супротност, уколико она то јесте : теологија и филозофија. Ту имамо и два става: један, да су свети оци Цркве били непријатељски расположени према философији и други, да су били не само наклоњени античкој философији, већ да је њихово богословље плод развоја античке философије кроз хришћанство. Ком си ставу ближи?

А.Т: Опет морам да нагласим сву промашеност таквог посматрања. Тачно је и једно и друго.

Први став је тачан јер су Свети Оци морали да опојме једну нову стварност, једну нову истину, истину оваплоћеног Логоса, истину еванђеља, истину љубави. Да би то урадили, они су морали мисаоно, на идејном нивоу, да се супротставе идејама античке филозофије, да уђу у дијалогос, дијалог, са истинама до којих је дошла људска духовност кроз свој највиши израз у антици, кроз философију. У том контексту, највећи изазов је била Плотинова филозофија, која се темељила на фузији античких идеја, али пре свега на Платоновој филозофији. Поруке су биле сличне, али опет другачије и та разлика која је са Богочовеком Исусом Христом ушла у простор и време људске историје је морала бити исказана и појмовно уобличена. Сва борба са јересима у првим вековима јесте борба са филозофским утицајем који је од Александрије до Кападохије и Константинопоља утицао на формирање догмата Цркве.

Други став је такође тачан, јер горе поменути дијалог није могао ни да се оствари без доброг познавања античке философије. Свети Оци Цркве посматрају, пре свих, Платона, Аристотела, стоике, Плотина, као боговице и боготражитеље. Од њих преузимају пре свега појмовник, онтолошке и епистемолошке поставке и на њима и помоћу њих изграђују основе богословских истина које и данас исповедамо и на свакој литургији изговарајући Символ вере.

Према томе, православна теологија је немогућа без философије, али ни без супротстављања истој.

Главни проблем у нас, а и шире, је у томе што се страшно мало чита. Чак и Нови Завет. И то не само у случају мирјана, већ и школованих теолога. Наравно, можемо живети хришћански чак и ако не знамо да читамо, али би онда са смирењем требало да се уздржавамо од олаких закључака и изношења ставова. С друге стране, ако желимо да обликујемо властите ставове и да дођемо до знања, управо би требали да се угледамо не само на Свете Оце, већ и на великане теолошке православне мисли двадесетог века који су итекако били у дијалогу не само са философима антике већ и савременог доба.

Сад можемо да пређемо и на уметнички део твоје личности који би, можда и не мање од професионалног, био необичан људима који површно посматрају ствари. Џез музичар си са деценијском стажом. Од кад траје љубав према џезу и шта те њему привукло и то у толикој мери да после тога почнеш и да га живиш свирајући у бенду?

 

А.Т: Још као дете сам показао наклоност према цртању и сликању а од када сам научио да читам, гутао сам књиге, што траје до данас. Много сам читао. Лектире увек до краја и многе друге књиге. Скоро све до чега сам могао да дођем. У том смислу, мајка је извршила велики утицај на мене створивши у мени љубав према писаној речи.

Музиком сам почео да се бавим веома млад. Нажалост, мојим родитељима је жеља била да постанем инжењер, тако да музичка школа никоме није ни падала на памет. Морам да кажем да ми је жао због тога, јер тај део образовања који сам пропустио никада не може да се до краја надокнади.

То бављење музиком је кренуло негде око тринаесте године. Почео сам да свирам гитару која је била купљена брату. И он је свирао, али ја сам мало јаче загризао у све то. Током времена упознавао сам неке људе поред којих сам доста научио. Релативно касно сам почео професионално да се бавим музиком, тек у раним тридесетим.

Одрастао сам на рок музици, како домаћој, тако и страној. Али упоредо сам откривао класику и изворну етно музику. Када сам открио џез, то је било откровење за мене попут оног које сам добио на предавањима о средњовековној филозофији. Џез је музика у којој постоји спој знања и слободе. Да би свирали џез, морате добро да познајете саму музику, свој инструмент, хармонију као и да развијете душу, да је учините сензибилнијом и истанчанијом. Наравно, овим ставом не желим да ниподаштавам ниједну врсту музике, али као и за поезију и за сликарство, мора да се развије једна сензитивност како би могли заиста да се крећете у тим просторима људског стваралаштва. Класика подразумева исто то, али нема ту слободу коју пружа џез. Џез је хришћанска музика, јер је у њој личносна слобода, као слобода стваралаштва, најизраженија.

У задњих петнаеаст година сам имао преко осам стотина наступа. 2009. године сам снимио и издао албум са ауторском музиком – Jazzy Bite са својим бендом ОССА џез квартет . Ако Бог да, управо ове године, сада у новембру, улазимо у студио и снимамо други албум. Свирао сам свих ових година са најбољим џез музичарима у Новом Саду и много од њих научио. Свима сам захвалан на једном таквом искуству и заједничарењу.

Такође, морам да напоменем да сам, у оквиру удружења Ковачи културе, организовао Фестивал српског џеза који се одржава од 2019. године. Покушавам да промовишем уметнике и музичаре, композиторе из Србије, нарочито младе, који су се у овом немилом времену материјализма и суровог дивљег капитализма, посветили свој живот овој уметности. Иде тешко, али ево успели смо и трећу годину за редом да одржимо фестивал.

Не знам да ли је ико и помислио да стави напоредно, али да видимо има ли корелације: џез музика и појање?

 

– Супротност не постоји. Свака искључивост нас тера даље од Христа и од истине Еванђеља. Између ове две врсте музике постоје и сличности и разлике. И једна и друга пружају лепоту и духовну храну као и све уметности уосталом. Најпогрешнији став који можемо да усвојимо је искључивост! Свети Дух дише где хоће. Не можемо га ми ограничити нашим формализмима и затуцаностима. Ствар је у томе да се лепота и истина препознају ма где оне биле. Да ли у делима Достојевског, Томаса Мана, Милоша Црњанског или Буковског, у музици Бетовена, Чет Бејкера, Џими Хендрикса или групе Врело, у филозофији Канта, Кјеркегора, Берђајева или Владете Јеротића. Искључивост води у одсутност љубави.

Шта бисмо могли извући из чињеница да имамо људе исте професије различитих погледа на свет и човека? Верујуће и неверујуће професоре философије, рецимо. Или горљиве атеисте професоре биохемије и игуманије манастира истог професионалног звања?

 

А.Т: Вера је егзистенцијална одлука. Она није само плод рационалног разумевања, већ и интуиције, емоција и духовног проницања у сазнању стварности. Хвала драгом Господу да је тако, јер да није то би значило да је Господ Исус Христос пао на првом искушењу у пустињи. Вера је слобода, највиши израз слободе човека. Она је место наше боголикости. Ипак, оно што знам и из искуства, јесте да почетак озбиљног бављења науком и философијом може да одведе, не у атеизам, већ у агностицизам. Али кад се озбиљно бавите једном и другом, атеизам и агностицизам престају да буду опције. Сетимо се само речи Михајла Пупина: Сваким кораком напред у свом научном истраживању све сам близи ономе сто си ме у детињству учила – Богу.

Ускоро излази твоја нова књига. Да ли би за пратиоце „Чуда“ најавио о чему је реч?

А.Т: Књига излази у оквиру удружења и издавачке куће које водим Ковачи културе. Морам да се захвалим градском секретаријату за културу на финансијској подршци која је омогућила штампање.

Књига носи наслов – У оковима рачунџијског ума (мотивациони памфлет за оне, а нарочито филозофе, у егзистенцијалној коми).

То је филозофско дело, или макар покушај да се једно такво напише. Није писано у академском маниру, већ као ауторско и оригинално дело које жели да пружи један нови увид у стање и положај савременог човека. Писао сам је са намером да свако, ко је иоле образован у оквирима хуманистичких наука, може да је разуме. Као филозоф, трагам за суштинским одговорима. Зашто смо ту где јесмо? Зашто је толико отуђења? Шта је то што нас вуче у савремени систем вредности материјализма? Зашто робујемо ономе у шта чак и не верујемо? Зашто смо изгубили емпатију, честитост? Зашто постајемо аутистични зомбији који мисле само на себе и своје потребе? Где све то води и шта је алтернатива? То су само нека од питања на које покушавам да одговорим овом књигом. Други део књиге кроз анализу философских ставова Достојевског и делимично Ничеа и других мислиоца хоће да прикаже једну другачију и увек присутну алтернативу која се нуди нашој слободи. То је филозофија љубави и вечности. То је понуда да будемо светлост свету, свако од нас као појединац и као личност шта год радио. Био филозоф, свештеник, пекар или музичар. Можемо да стварамо и да се искажемо кроз лепоту и доброту вечне истине Логоса.

 

Редакција Чудо

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име