Наш данашњи гост, Дејан Грујић је неко, чији нас глас буди са таласа Радио Београда 202 у емисији „Устанак“. До пре годину дана, за ову емисију писао је „Цртицу 202“. Обожавали смо те свакодневне, мале приче из живота свих нас, потекле из пера дипломираног глумца, радио водитеља, спикера, новинара, уредника, а однедавно и писца који је баш те цртице које је са нама делио путем радио таласа и друштвене мреже „Фејсбук“, преточио у „Живот на цртицу“, збирку прича која је управо ових дана изашла из штампе.

Дејане, хвала Вам што сте издвојили време за овај интервју

Д.Г. Бескрајно хвала Вама, јер сте ми уступили простор на једном од веома цењених и врло посећених портала.

  • Више од три деценије сте испред микрофона. Шта би требало да поседује један радијски водитељ да би привукао слушаоце?

Д.Г. То је тешко одговорити, упркос томе што иза мене стоје три деценије рада „уживо пред микрофоном“. Мислим да став о томе мењам сваког дана. Понекад помислим да је неопходна добра дикција, пријатна боја гласа, много прочитаних књига, снимљених прилога, написаних коментара, састављених вести, а онда ми се учини да то и није толико важно у време када буквално свако може да покрене властити радио и чини разнолика чуда окупљајући око себе много слушалаца и то  формама које не захтевају велику, скоро па никакву припрему.

  • Радио је некада био магија достојна дивљења, а како се данас позиционира као медиј, у ери електронских и глобалних медија којима смо окружени?

Д.Г. Уврежено је без утемељења мишљење да радио нема будућност и да је као медиј превазиђен. Ја у то не верујем. Довољно је да погледате колико мобилних телефона имамо данас. На сваком од њих, или углавном сваком, имате опцију „FM radio“. Слушалице, телефон, гужва на улицама, ви у неком возилу јавног превоза, па зар то није савршена околност за радио? Или, рецимо, на послу имате могућност да на рачунару или лаптопу слушате у позадини неку музику. Зашто не бисте искористили то што неко за вас, тамо негде, бира најбоље песме и себе изненадили неком мелодијом коју нисте дуго чули. Радио је вечан, упркос новинама, телевизији, интернету; свему ономе што је „претња“ најмагичнијем медију. Држи се радио, жив је.

  • Ваши почеци на радију везани су за Радио Приштину. Тамо сте радили чувену „Бисерницу“. Какве успомене носите из тог периода?

Д.Г. Најлепше успомене носим из периода када сам почињао каријеру. У Приштину сам отишао с великим амбицијама. Дочекали су ме широм раширених руку. Био сам млад, пун елана, руководећи људи су то препознали, мотивисали ме да експериментишем, да напредујем, учим, и никада нисам осетио никакву непријатност због грешака које сам чинио у то време. Кажем вам, не бих да дужим, то су била времена у којима су ме громаде радио-израза формирале у оно што и данас јесам на радију.

  • Не могу да Вас не питам, какав је био живот на Косову и како је било бити новинар, у самом срцу и духовној колевци Србије?

Д.Г. Радио сам у Радио Приштини, од 1989. до 1999. године, тачније до краја НАТО агресије на СРЈ. У то време, Космет је био место где се муњевито развијала пре свега музичка, књижевна и позоришна сцена, Универзитет је растао као из воде. Студенти са свих страна у једном граду који ври као кошница, уливали су оптимизам да ће ту остати заувек и повратити сјај који је Приштина имала раније. Међутим, кренула су превирања, ја сам живео као и већина, сналазио сам се, није било пара, као и данас уосталом, али било је слоге, љубави, солидарности, човекољубља. Нигде то касније нисам осетио у мери у којој је то у Приштини било уобичајено и нормално.

Матија Бећковић је изговорио реченицу која је на неки начин постала симбол и најбоље објашњење значаја Косова и Метохије за Србе, да је „Косово најскупља српска реч“. Да ли се слажете са њим?

Д.Г. Све  што изговори Матија Бећковић, мудрац савременог доба, јесте својеврсни путоказ је који су нам у једном кратком временском интервалу увили у маглу заборава традиције и правих вредности,  али срећом, успели смо да се тргнемо и послушамо га, па сада можемо спокојније да се суочавамо са свим изазовима који нас тек чекају у вези са Косметом.

  • По доласку у Београд у својим емисијама промовисали сте културу, промовисали сте младе уметнике, који тек ступају на сцену. Какви су Ваши утисци, јесмо ли, како често волимо да кажемо, заиста расадник талената?

Д.Г. Срећан сам да могу да да потврдим то што је Ваш утисак. Много младих људи је око мене показало да вреди побеђујући на бројним фестивалима поезије, музике, филма, позоришта, затим, успевали су да на себе скрену пажњу добрим делима и блиставим победама над шаренилом и кичем који свакодневица намеће са свих страна.

  • Већ дуже време водите јутарњи програм на радију Београд 202 који има занимљиво име – „Устанак“, да ли је време за нови Устанак – да се пробудимо, да се променимо на боље, да постанемо другачији?

Д.Г. Ми јесмо већ устали, пробудили се, протрљали очи, умили лица, обукли најлепша одела, обули најбоље ципеле, али, другачији нисмо постали. Још увек треба да радимо на себи, око себе, и у себи. Ваљало би да постављамо мале, конкретне циљеве који су достижни, да митове и легенде  поштујемо и волећи их и преносимо с колена на колено, али останемо верни прошлости али поглед усмеримо ка будућности и ономе шта ћемо оставити наследницима.

  • Многи наши читаоци не знају, да сте позајмљивали гласове цртаним јунацима, били наратор у образовним емисијама? Како је било радити за најмлађе, каква су Ваша искуства?

Д.Г. То су лепа искуства. Играти се, замишљајући да ће се уз јунаке које покривате гласом, сјајно забављати малишани – то је непроцењиво. Међутим, мукотрпан је то рад, неопходно је добро знати занат, али и имати талента да све на крају буде уверљиво и пријемчиво деци. Она су најстрожи критичари, и код њих нема лажи и преваре, понајмање шмирeња.

  • Оно што је у овим временима неизоставно, и што Вас верујем питају све колеге, је, како је то бити радијски водитељ и уметник у „доба короне“?

Д.Г. Бити водитељ у „време короне“ није једноставно. Не жалим се, али од марта месеца у мом Радио Београду нико више не пита за радно време. Ради се колико треба и нема поделе послова на „моје“, „твоје“, „његове“. Погледаш распоред, унапред спреман да може да дође до неких промена, и идеш за обавезама,  јер овај вирус је непредвидив и нема места опуштању. Слушаоци су на првом месту, а ми смо срећни да можемо да им будемо од користи припремајући и емитујући најважније информације.

  • Како је овај период утицао на Вас? Јесте ли више радили и писали сада него што бисте иначе, да су околности другачије?

Д.Г. Овај период сам искористио да мало организујем своје рукописе. Ако смем да се похвалим, успео сам да приредим „Живот на цртицу“; преслушао старе плоче, обновио лични књижни фонд, почео нову књигу.. још ће да испадне да ми је корона добродошла, мада је нисам прележао. Успео сам да се мало више дружим са пријатељима из „Либерланда“ који су такође објавили књиге: Александром Бећићем, Мирославом Ђушић – Недељковић, Иваном Поповић, Мариолом Пантелић, Данијелом Глишић, уредником Карлом Астраханом који је одлучио да објави „Живот на Цртицу“, свима који нешто значе у свету књижевности којој ето, скромно оцењујем, сада и ја на неки начин припадам.

  • Водили сте на Радио Београду 202 „Цртицу“ која је била посвећена лепшој или мање лепшој страни свакодневнице, а сада сте је преточили у књигу. Ђорђе Балашевић је рекао да је живот само она цртица између године рођења и године смрти, да ли се слажете са њим, и да ли о томе говори „Живот на цртицу“?

 

Д.Г. Балашевић је то сасвим прецизно објаснио као поета, а ја ћу рећи да су цртице наша искуства у годинама које су протекле. Биће драгоцено подсетити се једног дана зашто је рецимо неки датум био значајан за мене, из угла водитеља јутарњег програма који је стигавши на посао, бацио поглед на новине и добио инспирацију да бележи своје прве утиске о некој појави у друштву и за то добио прегршт похвала или критика својих слушалаца и пратилаца на друштвеним мрежама.

 

  • Када Вас колеге питају, шта је то живот, шта бисте им рекли, као аутор једне животне књиге, за коју рецензенти кажу да је дивна, духовита и топла?

Д.Г. Живот је чудо и нема краја све док нас људи памте по добрим делима.

  • И за крај овог разговора, шта бисте поручили нашим читаоцима у ова ни мало лака времена
  • Д.Г. Чувајте своје најближе као највредније благо. Будите се крај оних које волите и који вас воле. Мислите на свет који ћете оставити за собом.

 

Јелена Недељковић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име