Naš današnji gost, Dejan Grujić je neko, čiji nas glas budi sa talasa Radio Beograda 202 u emisiji „Ustanak“. Do pre godinu dana, za ovu emisiju pisao je „Crticu 202“. Obožavali smo te svakodnevne, male priče iz života svih nas, potekle iz pera diplomiranog glumca, radio voditelja, spikera, novinara, urednika, a odnedavno i pisca koji je baš te crtice koje je sa nama delio putem radio talasa i društvene mreže „Fejsbuk“, pretočio u „Život na crticu“, zbirku priča koja je upravo ovih dana izašla iz štampe.

Dejane, hvala Vam što ste izdvojili vreme za ovaj intervju

D.G. Beskrajno hvala Vama, jer ste mi ustupili prostor na jednom od veoma cenjenih i vrlo posećenih portala.

  • Više od tri decenije ste ispred mikrofona. Šta bi trebalo da poseduje jedan radijski voditelj da bi privukao slušaoce?

D.G. To je teško odgovoriti, uprkos tome što iza mene stoje tri decenije rada „uživo pred mikrofonom“. Mislim da stav o tome menjam svakog dana. Ponekad pomislim da je neophodna dobra dikcija, prijatna boja glasa, mnogo pročitanih knjiga, snimljenih priloga, napisanih komentara, sastavljenih vesti, a onda mi se učini da to i nije toliko važno u vreme kada bukvalno svako može da pokrene vlastiti radio i čini raznolika čuda okupljajući oko sebe mnogo slušalaca i to  formama koje ne zahtevaju veliku, skoro pa nikakvu pripremu.

  • Radio je nekada bio magija dostojna divljenja, a kako se danas pozicionira kao medij, u eri elektronskih i globalnih medija kojima smo okruženi?

D.G. Uvreženo je bez utemeljenja mišljenje da radio nema budućnost i da je kao medij prevaziđen. Ja u to ne verujem. Dovoljno je da pogledate koliko mobilnih telefona imamo danas. Na svakom od njih, ili uglavnom svakom, imate opciju „FM radio“. Slušalice, telefon, gužva na ulicama, vi u nekom vozilu javnog prevoza, pa zar to nije savršena okolnost za radio? Ili, recimo, na poslu imate mogućnost da na računaru ili laptopu slušate u pozadini neku muziku. Zašto ne biste iskoristili to što neko za vas, tamo negde, bira najbolje pesme i sebe iznenadili nekom melodijom koju niste dugo čuli. Radio je večan, uprkos novinama, televiziji, internetu; svemu onome što je „pretnja“ najmagičnijem mediju. Drži se radio, živ je.

  • Vaši počeci na radiju vezani su za Radio Prištinu. Tamo ste radili čuvenu „Bisernicu“. Kakve uspomene nosite iz tog perioda?

D.G. Najlepše uspomene nosim iz perioda kada sam počinjao karijeru. U Prištinu sam otišao s velikim ambicijama. Dočekali su me širom raširenih ruku. Bio sam mlad, pun elana, rukovodeći ljudi su to prepoznali, motivisali me da eksperimentišem, da napredujem, učim, i nikada nisam osetio nikakvu neprijatnost zbog grešaka koje sam činio u to vreme. Kažem vam, ne bih da dužim, to su bila vremena u kojima su me gromade radio-izraza formirale u ono što i danas jesam na radiju.

  • Ne mogu da Vas ne pitam, kakav je bio život na Kosovu i kako je bilo biti novinar, u samom srcu i duhovnoj kolevci Srbije?

D.G. Radio sam u Radio Prištini, od 1989. do 1999. godine, tačnije do kraja NATO agresije na SRJ. U to vreme, Kosmet je bio mesto gde se munjevito razvijala pre svega muzička, književna i pozorišna scena, Univerzitet je rastao kao iz vode. Studenti sa svih strana u jednom gradu koji vri kao košnica, ulivali su optimizam da će tu ostati zauvek i povratiti sjaj koji je Priština imala ranije. Međutim, krenula su previranja, ja sam živeo kao i većina, snalazio sam se, nije bilo para, kao i danas uostalom, ali bilo je sloge, ljubavi, solidarnosti, čovekoljublja. Nigde to kasnije nisam osetio u meri u kojoj je to u Prištini bilo uobičajeno i normalno.

Matija Bećković je izgovorio rečenicu koja je na neki način postala simbol i najbolje objašnjenje značaja Kosova i Metohije za Srbe, da je „Kosovo najskuplja srpska reč“. Da li se slažete sa njim?

D.G. Sve  što izgovori Matija Bećković, mudrac savremenog doba, jeste svojevrsni putokaz je koji su nam u jednom kratkom vremenskom intervalu uvili u maglu zaborava tradicije i pravih vrednosti,  ali srećom, uspeli smo da se trgnemo i poslušamo ga, pa sada možemo spokojnije da se suočavamo sa svim izazovima koji nas tek čekaju u vezi sa Kosmetom.

  • Po dolasku u Beograd u svojim emisijama promovisali ste kulturu, promovisali ste mlade umetnike, koji tek stupaju na scenu. Kakvi su Vaši utisci, jesmo li, kako često volimo da kažemo, zaista rasadnik talenata?

D.G. Srećan sam da mogu da da potvrdim to što je Vaš utisak. Mnogo mladih ljudi je oko mene pokazalo da vredi pobeđujući na brojnim festivalima poezije, muzike, filma, pozorišta, zatim, uspevali su da na sebe skrenu pažnju dobrim delima i blistavim pobedama nad šarenilom i kičem koji svakodnevica nameće sa svih strana.

  • Već duže vreme vodite jutarnji program na radiju Beograd 202 koji ima zanimljivo ime – „Ustanak“, da li je vreme za novi Ustanak – da se probudimo, da se promenimo na bolje, da postanemo drugačiji?

D.G. Mi jesmo već ustali, probudili se, protrljali oči, umili lica, obukli najlepša odela, obuli najbolje cipele, ali, drugačiji nismo postali. Još uvek treba da radimo na sebi, oko sebe, i u sebi. Valjalo bi da postavljamo male, konkretne ciljeve koji su dostižni, da mitove i legende  poštujemo i voleći ih i prenosimo s kolena na koleno, ali ostanemo verni prošlosti ali pogled usmerimo ka budućnosti i onome šta ćemo ostaviti naslednicima.

  • Mnogi naši čitaoci ne znaju, da ste pozajmljivali glasove crtanim junacima, bili narator u obrazovnim emisijama? Kako je bilo raditi za najmlađe, kakva su Vaša iskustva?

D.G. To su lepa iskustva. Igrati se, zamišljajući da će se uz junake koje pokrivate glasom, sjajno zabavljati mališani – to je neprocenjivo. Međutim, mukotrpan je to rad, neophodno je dobro znati zanat, ali i imati talenta da sve na kraju bude uverljivo i prijemčivo deci. Ona su najstroži kritičari, i kod njih nema laži i prevare, ponajmanje šmirenja.

  • Ono što je u ovim vremenima neizostavno, i što Vas verujem pitaju sve kolege, je, kako je to biti radijski voditelj i umetnik u „doba korone“?

D.G. Biti voditelj u „vreme korone“ nije jednostavno. Ne žalim se, ali od marta meseca u mom Radio Beogradu niko više ne pita za radno vreme. Radi se koliko treba i nema podele poslova na „moje“, „tvoje“, „njegove“. Pogledaš raspored, unapred spreman da može da dođe do nekih promena, i ideš za obavezama,  jer ovaj virus je nepredvidiv i nema mesta opuštanju. Slušaoci su na prvom mestu, a mi smo srećni da možemo da im budemo od koristi pripremajući i emitujući najvažnije informacije.

  • Kako je ovaj period uticao na Vas? Jeste li više radili i pisali sada nego što biste inače, da su okolnosti drugačije?

D.G. Ovaj period sam iskoristio da malo organizujem svoje rukopise. Ako smem da se pohvalim, uspeo sam da priredim „Život na crticu“; preslušao stare ploče, obnovio lični knjižni fond, počeo novu knjigu.. još će da ispadne da mi je korona dobrodošla, mada je nisam preležao. Uspeo sam da se malo više družim sa prijateljima iz „Liberlanda“ koji su takođe objavili knjige: Aleksandrom Bećićem, Miroslavom Đušić – Nedeljković, Ivanom Popović, Mariolom Pantelić, Danijelom Glišić, urednikom Karlom Astrahanom koji je odlučio da objavi „Život na Crticu“, svima koji nešto znače u svetu književnosti kojoj eto, skromno ocenjujem, sada i ja na neki način pripadam.

  • Vodili ste na Radio Beogradu 202 „Crticu“ koja je bila posvećena lepšoj ili manje lepšoj strani svakodnevnice, a sada ste je pretočili u knjigu. Đorđe Balašević je rekao da je život samo ona crtica između godine rođenja i godine smrti, da li se slažete sa njim, i da li o tome govori „Život na crticu“?

 

D.G. Balašević je to sasvim precizno objasnio kao poeta, a ja ću reći da su crtice naša iskustva u godinama koje su protekle. Biće dragoceno podsetiti se jednog dana zašto je recimo neki datum bio značajan za mene, iz ugla voditelja jutarnjeg programa koji je stigavši na posao, bacio pogled na novine i dobio inspiraciju da beleži svoje prve utiske o nekoj pojavi u društvu i za to dobio pregršt pohvala ili kritika svojih slušalaca i pratilaca na društvenim mrežama.

 

  • Kada Vas kolege pitaju, šta je to život, šta biste im rekli, kao autor jedne životne knjige, za koju recenzenti kažu da je divna, duhovita i topla?

D.G. Život je čudo i nema kraja sve dok nas ljudi pamte po dobrim delima.

  • I za kraj ovog razgovora, šta biste poručili našim čitaocima u ova ni malo laka vremena
  • D.G. Čuvajte svoje najbliže kao najvrednije blago. Budite se kraj onih koje volite i koji vas vole. Mislite na svet koji ćete ostaviti za sobom.

 

Jelena Nedeljković

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime