Посебно нам је задовољство када нам је саговорник, неко ко је написао бројне књиге изузетно занимљиве тематике кроз које, баш као у „Персијском огледалу“ можемо да сагледамо турбулентну историју и дешавања на простору бивше Југославије,  неко је свој живот посветио раду са младима, као професор, некада драматург у „Атељеу 212“ – професор Миомир Петровић.

 Миомир Петровић рођен је 1972. године у Београду. Дипломирао је на Одсеку за драматургију на Факултету драмских уметности у Београду (1995), магистрирао је на Одсеку за театрологију на ФДУ у Београду (1999) и докторирао на Одсеку за интердисциплинарне студије на Ректорату Универзитета уметности у Београду (2008). Магистарска теза: Дела савремених домаћих драмских писаца на репертоару Атељеа 212 у раздобљу 1967-1987. Тезу је одбранио 1999. године, на Факултету драмских уметности у Београду, чиме је стекао звање магистра наука на научном подручју театрологије. Докторска дисертација под називом: Митска матрица у медијским и уметничким текстовима (роман, филм, драма, слика). Тезу је одбранио у октобру 2008. године на студијама за интердисциплинарне студије при Ректорату Универзитета уметности у Београду.

 

  • Ваш пут је помало необичан. Одрасли сте крај оца сликара, дипломирали сте на драматургији, бавите се писањем и професуром.  Како спајате професуру и писање, и како сте одлучили да се бавите књижевношћу?

 

        М.П.  Да, уколико тако поставите геометрију конкретног случаја, онда се стиче утисак да су то неспојиве ствари. Ипак, одрастао сам уз уметност и у уметности. И то у оба њена појавна стања: стваралаштво и педагогија (теорија уметности). Мене је и у сликарству, нарочито класичном одувек првенствено интересовао наратив, контекст ситуације коју уметничка слика представља. Можда се тако, и у раном детињству, оштрио некакав импулс за стварањем приче.

С друге стране, мислим да је добро што нисам изабрао професију у којој се мој отац Градимир Петровић остваривао. Уме то да буде велико оптерећење и само неупућени у тајне уметности али и људску нискост завиде уметницима који су наставили да стварају у оном медију у коме се њихов родитељ остваривао. Теже је то бреме него крст који сам ја лично изабрао, ипак се изместивши у другу врсту уметности.

Не могу да са академском прецизношћу дам одговор на питање када сам одлучио, или пре одлучивао, да се бавим књижевношћу. Или, прецизније приповедањем јер тај термин спаја драматургију и прозаистичко стварање коме сам се заиста посветио. Као што не можете прецизно да одредите ни када сте се заљубили у неког. То се дешава у више наврата, пулсирањем из тако различитих изворишта у бићу. Када се догоди у апсолутној равни ви сте освешћени али не можете прстом да укажете на тренутак када се то догодило.

Како се спајају уметничка продукција и педагогија: вероватно онако како сам од свог оца, сликара и професора сликарства на ФПУ то и научио – тако што сте страствено везани за своју професију и желите да на све могуће начине поделите с другима ту срећну вест, ту епифанију. Да покушате да заразите друге том љубављу.

 

  • Када је, 2001. године први пут објављена Ваша књига, „Персијско огледало“ издвојила се одмах по стилу који је био другачији од свега што је до тада објављено, , постала је, ма колико то комерцијално звучало,  бестселер,  а онда је „Лагуна“ обновила и поново издала ову књигу. У чему је њена специфичност? Шта је то у „Персијском огледалу“ што читаоци воле и што их посебно занима?

 

 М.П. То је био мој четврти роман и доживео је не само та два издања већ и много тиражније у Русији, код издавача Алтеја из Санкт Петебурга. Ту су спојиле неколике магије: велико поштовање према писцу Немањи Митровићу чији сам као младић и писац почетник некако желео да будем одблесак, двојник, огледало; магична опијеност Оријентом (одакле вам пишем одговоре, из Емирата где од прошле године предајем креативно писање на једном универзитету) и проналажење паралела са Балканом, тим нашим караказаном, мелтинг пот-ом цивилизација и религија; заљубљеност у путописе швајцарског писца Николе Бувијеа; идеје Хуга Прата из стрипа „Корто Малтезе“ да свако од нас има свог двојника и да је проклетство срести га…

„Персијско огледало“ је, дакле, неки енергетски спој који и се до тада мени, као приповедачу, није догодио. Можда више и неће. Ваљда је та слуђена енергија пронашла неки свој пут и залудела, ето, и неке друге, читаоце. Читање је исто тако магична појава као писање. Ми читамо јер вапијемо за „двојником“, за душом која пулсира попут наше. Сваки читалац је изганик из обичног света. Исто како је и писац. Ту се две муке пронађу. А такве су љубави најдубље. На срећу или на жалост, свеједно под капом Небеском.

Можда су читаоци сусрели своје двојнике и то преживели, током читања „Персијског огледала“.

 

  • У Вашим романима чест мотив је суочавање са неким турбулентним временима и догађајима везаним за просторе бивше Југославије, а могли смо, читајући Ваше књиге и да се упознамо са неким социо-културним феноменима Блиског Истока. Колика је сличност а колика је разлика између ова два поднебља? Шта су нам сличности, а шта разлике?

 

 М.П. Дерт, пријатна и болна меланхолија за прошлим, севдах, уживање у патњи. Несхваћеност, цивилизацијска, геополитичка одбаченост, светлост Источне звезде. То су сличности. Разлике су многобројне. Ко је ту од кога у историјском и миграционом смислу добио утицај, то су теме неког научног симпозијума који би вечно, чини ми се, трајао. Покушајте да те кључне речи које сам навео у првој реченици преведете и представите Британцу, Американцу, Канађанину! Неће разумети баш ништа од тога. Преведите становнику Блиског Истока без обзира на конфесију… ма, не морате преводити.

Не заборавите, ми као православни живаљ смо нашој западној браћи у крсту (или крижу) подједнако Оријент као што је нама Авганистан. То је за њих нешто сулудо, окренуто ка прошлости, нешто што је меланхолично везано за пређашње а не за прогрес, зараду, велике планове. Уосталом, душа Истока је за западног Европљанина подједнако неважна и беспредметна, јер је њима необјашњива, као што су нама у ствари необјашњиви и безразложни душевни простори материјалистичког запада. Које је ту у праву? Нико и свако. То је, напросто, тако. И тако ће остати и након ове пошасти глобализације. Источника нико неће моћи да глобализује и универзализује.

 

  • Ваши јунаци често „беже“ да пронађу себе. Рецимо, у „Стакленој прашини“ главни јунак је на Родосу, и ту сагледава, тражи и преиспитује себе. Може ли географска удаљеност да помогне у проналажењу нових аспеката личности?

 

 М.П.  Можда и ја то радим, са својом породицом, тренутно на Блиском Истоку? Мислим да и најмања промена места боравка разјашњава, кристализује оно што носимо у себи. Само нас свакодневица нашег родног града, места, села, географска ширине и дужине држи у грчу планова. Одете на море на две недеље годишње и одатле потпуно другачије проматрате своје свакодневне проблеме. Ново искуство даје нам нову перспективу.

Видите, одговарам вам на питања у суботу, то је овде последњи дан викенда. Супруга и ја смо пре два сата ручали у друштву искусног српског Арапина, нашег пријатеља и комшије Васа Васића. Јели смо баба-гануш и чорбу од сочива, јагњеће ражњиће у нашем омиљеном либанском ресторану. Напољу је 40 степени. Унутра пријатна клима. Сто до нас седео је наш познаник, либанаски Друз Малик. Добацивали смо се шалама са стола на сто, нуткали се љутим лепињама. 21. век, столеће блазиране и артифицијелне комуникације! Ми смо једини не-семити у том ресторану. Атмосфера као на Скадарлији. Без алкохола, додуше. Мислите да ће се отворити врата и да ће на њих ући неко од многобројних експата, Англо-Америчке провинијенције? Наравно да не. Ето. Тренутак, врелина напољу, корона предострожности а супруга и ја на парчету Балкана. Неко проналази нове аспекте своје личности свакодневно. Неко никада. Није ни путовање за свакога.

 

  • Ваши јунаци су дубоко осећајни, траже се, имају дубоко усађене моралне вредности, које их наводе да стално трагају за одговорима, да преиспитују и себе и своје вредности, као рецимо, Арсеније Мартиновић, јунак романа „Кућа од соли“. Да ли смо, по Вашем мишљењу, помало заборавили да се запитамо куда идемо, и шта чинимо, или су нас, конзумеризам, и та потрошачка култура толико обузели да смо заборавили на те важне животне вредности, које смо понели из својих примарних породица?

 

М.П. Не мало, много смо заборавили. Тако тренутно изгледа. То, с једне стране говори о томе да су власници света доста добро конструисали глобалистичке психолошке инпуте. Капитализам, данас, није капитализам мог деде Миливоја Петровића о чијим пословним успесима причам у роману „Мирис мрака“. Помало богобојажљив, традиционални и национални капитализам. То је, данас, интернационални и самим тим ирационални корпоративни фашизам који вам се усађују дубоко у свест. Страх.

Страх од губитка радног места. Наравно, прво вас лоше образују, ви знате да сте ништа, онда вас запосле и напокон почну да вам прете да ћете изгубити посао. И ви се борите да не останете сами са својим интелектом. Јер он је ништаван, најчешће. Формула ниподаштавања индивидуе је, као што видите, једноставна. Када су и Балканце успели да утерају у ту матрицу значи да довољно знају шта раде. Па и наша актуелна власт, као отворени и немаштовити експонент међународног капитала ради то исто.

С друге стране, да се не понављам, та ће се кола управо сломити на главама нас са Истока. У крајњој инстанци, нас је, као потомке Келта, Друза, Маронита, старохришћанских Словена и осталих тврдоглаваца мало теже сломити новцем. Наравно, ми га волимо, умемо маштовито да га украдемо, да га проневеримо али не верујем да ћемо икада пред њим, као пред Златним телетом, заиста клекнути. Много смо ми мангупи за њих. А савремени светски поредак се највише боји бунтовника, непристајача, Русоовског „слободњака“ и индивидуалисте. Мислим да нада за преживљавање нашег душевног па и духовног облика, што је виша, транцедентна сфера лежи у тој индивидуалној герилској борби. Надам се свим срцем да је тако.

  • „Black light“  је Ваш нови роман који говори о новом свету, у коме влада терор, страх, у коме људи живе омеђени и просторно и емотивно, али и порука да отпор таквим тежњама никада не сме да се угаси и нестане. Има ли данас, границе између дистопије о којој Ви пишете и стварности у којој се налазимо?

 

М.П. Пазите, тај роман сам писао пре Короне. Када сада погледам уназад, када прочитам коментаре својих читалаца на фејсбуку и инстаграму, на Лагунином сајту – неки од њих кажу: „Немојте неко време писати и призивати!“ – помислим да је мој роман већ „бајат“.

Нико није могао да претпостави да ће се тоталитарна и на медијским манипулацијама базирана транснационална „цивилизација“ тако поиграти с нама као што се игра овим вирусом. Не, не умањујем његов језив и непорецив значај и број преминулих, али свака телевизијска, глобална представа мора имати и довољан број правих жртава, Бог им дао Рајско насеље. Али, тоталитаризам је отпочео своју нову офанзиву. Ко зна шта нас све чека.

 

  • Написали сте монографију „Митопоетике“ у којој сте повезали митове и неколико грана  уметности : филмску, ликовну,драмску и књижевну, тумачећи матрице у њима. Да ли данас митови живе, или су разоткривени, може ли уметност својим разоткривањем да избрише старе и створи нове митове?

 

M.П. Наравно, митови су разоткривени оног момента када су написани, уобличени, дефинисани. Али, опет наравно, људска потреба за митолошким обликовањем идеја о сопственој прошлости а самим тим и будућности (веома свесно изостављам садашњост) још је жива, видна.

 

Мит није историјска или псеудоисторијска бајка, он је рефлексија наших индивидуалних несвесних сфера и колективних подсвесних матрица. Не живи ли сада већи део света вештачки створену митску матрицу о демократији, људским правима, „Black Life Мatter“, мир у свету, ухватимо се за ручице и запевајмо миру… Мит је мртав?

Неће бити. Биће да они који желе да замене традиционалне митске матрице нетрадиционалним и прогресивистичким нео-матрицама хоће да нам објасне да одустанемо од својих матрица. Заборављају да их ми нисмо бирали, већ да су те матрице изнедриле нас. То није ствар избора. Као, рецимо, нација у којој сте се родили. Сексуалност у којој сте се родили. Нема ту избора, има само датости.

 

  •  У Вашим романима, главна порука је да спас и нада увек постоје? Да ли се то може пренети на нашу стварност? Има ли спаса не само за наше друштво, већ за свет уопште, можемо ли, глобално, постати бољи људи?

 

М.П. Спаса увек има. Али само уколико имамо снаге да изаберемо тај пут. Спас није кишобран који се већ отворен наткрилио над нама. И ту је. Чека да се ми одлучимо да прихватимо њега, спас. Као дуга из „Чаробњака из Оза“. То је естетика и надасве етика класичног, предратног Холивуда и редитеља Виктора Флеминга. То више није употребљиво.

За спас у нашем времену (уосталом и у било ком времену) се изгара, гине, мучи, њега сами стварамо. Не стварају га Месија, партије, политички обрасци, идеологије. Све остало је само добровољно и послушно корачање ка стрељачком воду. А стрељачки вод је већ две хиљаде године спреман. Биће и у наредне две хиљаде. И у наредне…

Када Понтије Пилат упита руљу кога треба казнити најстрашнијом казном, Барабаса или Христа, руља кличе: „Поштедите, господару, Барабаса“. Зашто? Јер Барабас личи на руљу. Има те исте мане, те слабости, слабости Руље. Он је као Јутка из Бруса, рецимо. Христос нема те мане. Он је необјашњив, сулуд, мистичан, ванвременски, авангардан са својим позивом на љубав. Он је онакав каквим га слика Мартин Скорсезе у филму „Последње Христово искушење“ са Вилемом Дефоом у главној улози. И било је шта је било.

Ми можемо постати бољи људи само зато, поновићу, само зато што морамо постати бољи људи. А не зато што можемо. Него зато што морамо. А шта се мора није тешко. Мада, да се нашалим или не, заиста је тешко.

 

Професоре, хвала Вам што сте се одазвали позиву да будете наш гост, и хвала Вам на издвојеном времену у моје лично име, и у име читалаца портала „Чудо“.

 

фото : Маја Вукадиновић

Разговор за Чудо водила Јелена Недељковић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име