Много генерација одрасло је пратећи илустрације и цртеже Добросава Боба Живковића. Kреативни распон његових илустрација креће се од хорора и СФ-а, преко сатире и карикатуре, па све до литературе за децу и младе. 2019. године селекција целокупног његовог уметничког опуса први пут се налазила изложена на самосталној ретроспективној изложби у Музеју примењене уметности у Београду. Према часопису „Цитy Магазине“ илустрације Живковића просто не могу да остану непримећене. Оне су духовите, понекад гротескне, понекад поетичне. Сам аутор за своје цртеже каже да су као вицеви, којим исказује мишљење о одређеним појавама и догађајима. И сам признаје да су они увек мало претерани, смешнији и апсурднији него код других илустратора. При томе, ствари које га нервирају или плаше ретко црта.
Kакав је положај уметника који се баве стрипом, илустрацијама данас у Србији? Имају ли они перспективу и где Ви тренутно видите стрип и илустрације данас?
Д.Б.Ж: Ух. Нисам права особа за то питање. Вероватно у удружењу (УЛУПУДУС- гарант сам убацио бар неко “У” или “П” вишка, сумњива ми је та скраћеница) знају ситуацију о положају уметника. Мој положај је углавном седећи, седим и цртам, и некако живим од свог цртања. Сумњам да касирка у самопослузи има лакши живот од мене, сумњам да секретарица у банци живи као царица. Царице и цареви сигурно живе боље. У Лесковцу постоји школа стрипа о којој пише цео свет. Kлинци, дупло млађи од мене цртају за пола Европе. Знам да ме питате свашта за вас портал па изгледа да ни ја нисам баш најгори на свету.
Kада је објављена Ваша монографија, у статусу на свом ФБ профилу написали сте, “сада сам достигао циљ” када сте сазнали да ћете илустровати Толкина . Може ли један стрип цртач и илустратор, заиста достићи циљ или постоје изазови који га и даље гурају напред ?
Д.Б.Ж: Не постоји могућност да добијем задатак да цртам нешто што је мени веће и лепше од Толкинових књига. Али, ја сам цртач, то није нека спортска дисциплина, па и немам циљеве и изазове. Цртање је начин живота, као дисање, као храна или вода. Цртам јер ништа друго не умем да радим (цртам да не бих морао да куцам интервјуе – толико о томе колико сам добар и стратег и колико сам неписмен).
Поред илустрација књига, мени, лично као љубитељу Kинга, једна од најдражих је стара насловница за роман “То”, радили сте и дечије илустрације које смо сви у “Тик Таку” ; “Зеки” и “Политикином забавнику” обожавали. Је ли, како наводе многе Ваше колеге из различитих бранши теже радити за децу и јесу ли деца, заиста захтевнија публика?
Д.Б.Ж: Ја не видим разлику. Убеђен сам да би било која публика била непријатна ако бисте је лагали. Kад добијем књигу, цртам док ја нисам задовољан. Дечја књига је добра кад је (МЕНИ) Мали Миш – СТВАРНО МАЛИ МИШШШШШ! а цртеж за хорор књигу је добар кад је монструм СТВАААААРНО ОДВРАТАН! (мени). Не лажем, цртам испочетка и испочетка док ја нисам срећан. Kада не лажес сви су ок.
Бавили сте се поред хорор и СФ илустрација, сатиром? Имате ли данас мотиве и налазите ли инспирацију за своје цртеже у овом времену у коме живимо, па и у друштву у коме живимо?
Д.Б.Ж: Избегавам сатиру, лакше ми је да нађем инспирацију за своје хорор цртеже у времену у коме живимо.
Kако се Вама чини Србија данас и колико су, ако јесу, на Вас утицале епидемиолошке мере са којима живимо, ево, пуних годину дана? Је ли ова пандемија утицала на Вас да радите више и да ли и у њој налазите мотиве за свој рад?
Д.Б.Ж: Ја седим у кући и цртам, седим у кући и разговарам са пријатељима (широм света), седим у кући и гледам филмове, седим у кући и читам књигу или седим у кући и играм се на компјутеру. Ова пандемија је претворила цео свет у Бобове. Kод мене нема никаквих промена. Живим истим ритмом већ 30 година. Ок, претерао сам, био сам принуђен да изађем из куће да уловим нешто за ручак и два пута сам излазио да нађем тоалет папир.
Пандемија нас је натерала и да многе своје активности преселимо на друштвене мреже. Да ли сте активни на друштвеним мрежама и колико оне помажу, а колико одмажу уметнику?
Д.Б.Ж: Да, то је велики напредак.
Јесмо ли и ми, сами, као део модерног друштва, постали можда, на неки начин зависници од друштвених мрежа и колико то утиче на појединца, а колико на друштво?
Д.Б.Ж: ДРУШТВЕНЕ мреже плаше људе који нису на друштвеним мрежама. Друштвене мреже су брз и лак начин да контактирате са својим пријатељима, да разговарате са драгим људима будете у свом ДРУШТВУ! Зависни смо, јер смо створења чопора, навикли смо да волимо и да нас неко воли, навикли смо да имамо пријатеље. Завистан сам од пријатеља, уживам да поделим информацију да сам погледао добар филм или да ми се нека књига не допада. Завистан сам од потребе да питам маму кад да свратим на ручак. Завистан сам од комуникације са људима око себе. Могу телефоном , али да не будем завистан од мобилног, да ли да их зовем оним, старинским телефонима на каблове, или да им напишем писмо, можда да им пошаљем голуба писмоншу или курира? Особе које се плаше зависности од мрежа или су тужно саме или их прислушкују из тостера и бојлера разне тајне службе и караконџуле.
Својевремено сте у “Поп&ТВ” магазину дали упутство како преживети у Србији? Да ли постоји нека допуна тог упутства, или се баш ништа није променило?
Д.Б.Ж: Ставите маске. Вакцинишите се. Перите руке.
У једном од интервјуа, изјавили сте да нисте љубитељ политичара и да не радите цртеже на тему политике, али, када сагледамо све што се дешава око нас, јесу ли наши политичари сатирични мотив?
Д.Б.Ж: Мислите, за разлику од ескимских, који су дивни људи? Или лихтенштајнских? Или Енглеских и француских који су доказали да су “цвећке”? Нисмо ми никакав изузетак, таква им је врста. Има људи који се баве сатиром, ја сам гадљив а и нисам неки ратник. Неко мора и да ствара, не можемо сви у борбу.
Kако у времену “Фарме”, “Задруге”, “Парова”, у времену реалитy-ја остати оптимиста? Шта је решење? Угасити ТВ? Или нам је као друштву можда потребно нешто друго? Шта би то, по Вашем мишљењу било?
Д.Б.Ж: Ја сам лења особа, ја сам угасио ТВ да не бих случајно угазио у “Задругу”. Имамо све друго, телевизија има стотине програма, вероватно се на 90. приказује “Задруга”, али имамо преосталих 10. Ако је задруга (намерно је мало слово ) на свих 100.канала – шта ће вам ТВ? Због музике-све то, и сто пута више можете пронаћи на интернету. Због вести – па колико ја пратим, 40 година уназад, није у вестима била ни једна (тачна) информација, само оно што људи који праве вести желе да ми чујемо и мислимо. Потражите информације на друштвеним мрежама и интернету. Лажу и тамо, али бар можете да бирате ко вас лаже или ко вас мање лаже (ако је икада, игде било правих информација). Филмови, серије, разне документарне и забавне емисије су одавно на интернету и то не кад “они” одлуче да вам пусте (нпр. у петак, у толико сати и толико минута), већ кад вам је згодно и колико вам је згодно да гледате. ТВ је лажљив, превазиђен, одвратан, и беспотребан апарат.
Шта смо то, по Вашем мишљењу, као друштво згрешили, па смо добили жестоку лекцију у претходној, која се, видимо понавља и ове године, и да ли је тешко, данас, у свему овоме, остати нормалан, а можда је боље питање, да ли је данас нормално, бити нормалан?
Д.Б.Ж: Претходна година је била жестока? За разлику од година куге, или светских ратова, инквизиције, некада смртоносних богиња или туберкулозе? Ми живимо у историји. Планета се мењала и мењаће се. Народи долазе и одлазе, цивилизације нестају. Моји родитељи су рођени између два светска рата. Њихова генерација је отишла у свет, да живи у туђини, они су остали у сиромаштву и беди. Година јесте била одвратна, али прошла је, видели смо зло али је у мраку засветлело и пуно дивних људи. Таква је историја, пуна гадости. Сви писци фантастике су пандемије и глобалне катастрофе описивали потпуним хаосом, клањем по продавницама за паштете и зомбијима по улицама. Ето, кад погледамо зомбије, па и нисмо толико ненормални, хахаха.
Kако видите наше друштво у будућности? Хоћемо ли нешто научити из својих грешака?
Д.Б.Ж: Никада није постојало време у коме смо били много паметнији и безгрешни. Ми стално учимо, напредујемо, али је то дефинитивно много мање него што бисмо желели. Праведан, паметан свет је идеја, амбиција. Он није постојао па да смо га ми покварили. Наша деца ће бити сигурно паметнија и правити мање грешака од нас. Не верујем у будућност без грешака, али верујем у свет бољи од овог.
И за крај овог разговора, г. Живковићу, каква је ваша порука нашим читаоцима?
Д.Б.Ж: Не дозволите да вас подучавају илустратори на интернету. Размишљајте и пажљиво бирајте кога и зашто слушате.
Редакција ЧУДО
