Глумица, драмски писац за децу, директор позоришне трупе за децу „Зозо“, аутор и редитељ великог броја представа за децу , рођена је 1973 године у Београду.
Глумом почиње да се бави још као дете у школи глуме Братислава Бате Миладиновића,где остварује први контакт са сценом и тумачи прве улоге. Последњих 20 година професионално се бави глумом у оквиру позоришне трупе „Зозо“, али неретко је можемо видети и у бројним телевизијским остварењима. Оснивач је студија глуме „Зозо“ који дуг низ година окупља децу глумце која су учествовала у бројним пројектима, реклама, серији „Немањићи“, филму „Мочвара“ и другим.
У центру рада и стваралаштва Ружице Рутић налазе се деца и њихова едукација. Највећи број њених дела имају за циљ едукацију и подстицај деце да се кроз уметност и игру развијају и образују. Аутор је великог броја драмских текстова за децу од којих посебно истиче текстове: „Морска бајка“, „Авантуре лутка Цврцала“, „Чудесна земља Флавинија“. „Згоде и незгоде Цеце Переце и Мице Кифлице“, „Авантуре пустолова Томе Шеширџије“, „Писмо за Деда Мраза“, „Новогодишња загонетка“,
„Чаробно путовање за Деда Мразом“, „Деда Мраз долази у ваш град“, „Госпоћица Нећу“. Такође аутор је и адаптација за познате бајке и приче које су освојиле срца малишана од којих издваја: „Прича о Ивици и Марици“, „Зимска бајка“ , „Прича о малој Маји“ , „Црвенкапа и заборавни вук“, „Ко се боји вука још“ , „Идемо у Оз“ , „Пчелица Маја “ и многе друге. Аутор је илустроване приче за децу „Цхристмас Риддле“ која је објављена за инострано тржиште.
Кроз радионице говора и глуме са децом као и њен студио глуме за децу „Зозо“
реализовала је и поставила више представа: „Мали чувари велике земље“, „Хало Београде“, „Новогодишња загонетка“ ,,Вечера за Дуњу“ које су деца изводила широм Србије. Посебно искуство у раду стекла је кроз реализацију представе ”Тајна” коју је
режирала у којој су глумили средњошколци. Тумачила је велики број улога у серијама
попут серије „Ургентни центар“ као и у бројним рекламама. Изузетно ангажовање и допринос је дала кроз небројано хуманитарних акција а које је са својим сарадницима реализовала. После оволиког броја ауторских представа и текстова као и тумачења великог броја улога њено име постало је синоним за дечију путујућу сцену.
Када би сте учинили осврт уназад, након дугогдишњег берићетног професионалног рада, да ли је глума заиста та највећа љубав, Ваш прави, животни позив?
Р.Р. Љубав према глуми је кренула још од раног детињства. Себе као глумицу сам видела још као девојчица у пеленама.Тако су ми и сроднци говорили. Сваки дан сам имала потребу да нешто ново изведем, одиграм, отплешем. Рано са научила да читам и са мамом гледала телевизијске садржаје за децу …И тако кроз моје одрастање глума ме је пратила, развијала, усавршавала кроз школе глуме, кроз балет, плес, језике…и та стална потреба за радом на себи. И после школовања дуго нисам знала чиме ћу се бавити јер те 90-те нису нам биле лаке али сам радећи и неке друге ствари се глумом бавила кроз представе које сам тада играла а онда је основана Трупа ,,Зозо“, спонтано уз кафу са пар колега и колегиница. Договор је био да играмо хуманитарне представе ,тако је и настао мој први текст “Авантуре лутка Цврцала”. Била сам веома срећна на сцени. Рад на дечијим представама је кренуо кроз моју прву представу.Тако да глуму схватам као својим позивом, јасним избором и својом великом љубављу. Мени је глума као девојчици, помогла доста а драго ми је да својим представама за децу и мојим радом са децом кроз студио глуме ,,Зозо“ позитивно утичем на децу и њихов развој.Тако ми кажу родитељи и други који уско сарађују са мном.Оно чему ме је глума највише научила је стрпљењу које ми је увек фалило за резултате и за све што следује у току рада на представи и стварању.Стрпљење је потребно кад и неке ствари кроз рад трупе нису биле како треба у многим годинама иза нас а било је свега (за децу смо увек били спремни и ту је све савраено функционисало). Разне одрицања, животна искушења, проблеме, разочаања које често боле али када волиш то што радиш то је онда много лакше прегурати и избалансирати. Зато знам да сам на правом путу.
Да ли током неуморног рада, напорних проба , усавршавања, некада појавило нешто што би Вас одвраћало од глуме и како сте се борили против искушења које тај посао носи?
Р.Р. Одлично питање, посебно се односи на данашње време и оно што нас окружује. Није у питању сам рад и стваралаштво иако и то уме да буде изузетно напорно и стресно, јер кад се ради без буџета, од сопственог улагања, одрицања (а имамо озбиљан фундус) и да се испати уложено, је дуг процес до онога да кажем- исплатило се. Сарадња са људима је разноврсна али срећом више је добрих искустава па нисам била у искушењу да кажем ,,доста је било“.Ко није спреман да се одрекне неких ствари зарад љубави према свом послу не треба ни да започиње са послом. Данашња искушења након короне су велика јер је доста уложено, па је ограман труд потребан да се одржи квалитет, ниво, да се уложи у ново. Не можемо да се похвалимо дечијом сценом у Србији, то јест како она функционише. Заправо,она функционише савршено са каквим се проблемима на терену суочавамо. Потреба за дечијим текстовима је велика и има их али због комерцијализације свега око нас проблем је продати квалитетну ауторску представу јер се траже познати наслови који су тренутно актуелни а дечија позоришна сцена је много више од тога. Драго ми је што има довољно колега, уметника, нас који не одустајемо у борби да се победи шкарт, представа која негативно утиче на децу и њихов развој. Што се мојих текстова и адаптираних бајки тиче, водила сам рачуна да је прилагођена данашњем времену и да поред забавног дела.Сваки текст носи неку поруку.
После више од двадесет година рада један од циљева је одржати квалитет, фундус , јер маштам о својој сцени. Срећна сам што су деца наша публика. Сарађујемо са многим установама у Београду и Србији. То ме јако испуњава а емотивна искушења су велика и често долази до неразумевања околине. Што се мојих текстова и адаптираних бајки тиче, водила сам рачуна да је прилагођена данашњем времену и да поред забавног дела ,сваки текст носи неку поруку. После више од двадесет година рада један од циљева је одрзати квалитет, фундус јер маштам о својој сцени. Толико дуго сам у свему и кад пребродим најтеже, онда знам да је то то и да сам на правом путу.
Неко сте ко иза себе има изванредан опус изведених представа за децу, реклама, хуманитарних акција, у сталном сте интерактивном односу са децом. Који тренутак Вам се чини током изођења представе као најрадоснији за децу и Вас?
Р.Р. О Најрадоснији тренутак је тај сам крај, завршница. Када стварамо, увек се трудимо да свакој представи дамо посебан крај са занимљивом поруком. На крају представе деца се са нама друже, најсрећнији су када се попну на сцену, када нас додирну , када гледају у сценографију и реквизите, када имају директан контакт са нама. Тада су најсрећнији. Током представе имамо разноврсне занимљиве реакције деце, све зависи од представе до представе. Често нам деца мењају крај то јест труде се да и они активно учествују, маштају са нама и наравно да нам је то најдрагоценији моменат, јер знамо да смо успели да им дочарамо причу и заинтригирамо машту.
Професионалац сте у глумачким водама али и духовно окренути Богу . Глума се често заснива на фикцији, захтевајући психо физичко уроњавање у лик некога, ко је плод маште . Колико Вам вера помаже да будете доследни, ван странпутица које свака уметност зна да носи без духовне подлоге и црпи човеков дух?
Р.Р. Вера је мене и увела у овај свет то јест у рад са децом. Глума је моја велика љубав од малена али када сам у битном тренутку у свом животу била на путу одлуке чиме ћу се бавити, могу да кажем да је вера та која ми је помогла, којим путем ћу кренути и чиме ћу се бавити. То је било у тенутку када сам направила једну позоришну представу коју смо изводили у Београду и шире, те током посете једном манастиру у Србији где смо и преноћили, сам сањала сан који ми је и указао на мој рад са децом и позориштем, те сам током и након сна осетила велику благодат .Тај догађај је толико утицао на мене и убрзо сам одлучила да се посветим дечијој сцени, позоришту, писању текстова за децу. Изабрани смо за пројекат за једну познату компанију и кроз тај посао смо озбиљно кренули у рад, стварлаштво и ево нас и даље постојимо, радимо и стварамо.
Шта бисте могли да издвојите као резиме, савет и поруку младим људима који су у почетним глумачким корацима. Шта је најважније учинити а шта заобићи како би се очувао радни али и духовни инегритет и идентитет?
Р.Р. Оно што бих младим људима за данашње поручила а односи се заправо на свако друго време јесте -вера. Да верују Богу и у Бога ,да верују у себе, да не одустају и да раде на себи у сваком смислу и да се уче стрпљењу. Оно што бих додала као веома важну ставку у изградњи самог човека јесте да будемо свесни да нам је Господ дао Дар, не да би се њиме гордили, не да би стекли неку велику корист како у материјаном свету. Уметност врло често уме да одвуче ка тој другој страни и да се крене путем странпутице и тежим путем. Треба да будемо свесни да је тај дар дошао од Бога, да би ми нешто добро учинили, да би добро учинили нама, заједници и да на крају тај дар умножен вратимо Богу. Да не крају свакиг рада кажемо – Хвала Господу на свему.
Испред ЧУДА разговор водила Хаџи Марина Лазић
