У намери да нашим читаоцима представимо значајне вести из области културе, разговарамо са др Борисом Лазићем, чланом Српског књижевног клуба, књижевником, песником, славистом и преводиоцем. Повод за наш разговор је мало познати пројекат од великог наслеђа за представљање српског књижевног наслеђа у престоници европске културе, Француској.
Госп. Лазићу, шта можете да нам кажете о пројекту превода српске средњевековне поезије на француски језик?
Антологија српске поезије средњег века наставља започети рад у оквиру пројекта Лексикона српских писаца и дела академског сајта serbica.fr, који уређујемо Миливој Сребро, доцент за српски језик на Универзитету у Бордоу, Алан Капон и ја. Тај лексикон има за циљ да покрије целу нашу књижевност и да понуди антологијски одабир дела наших најзначајнијих писаца. Наш средњи век, до данас, уопште није био доступан француској књижевној публици. Објавили смо један посебан темат Serbike посвећен периоду Немањића, и намеравамо да посветимо још један темат касном Средњем веку. Уз сваког песника иде и библиографска анотација, тумачење дела као и превод који иде двојезично.
Као књижевник и песник који се прихватио рада на превођењу других песника, песника који су вековима, културом и језиком удаљени од нас, са којим сте се изавовима сусрели? Какве сте империје стекли читајући, преводећи и препевавајући ту поезију на један, значајно другачији, језик?
То је пре свега једна озбиљна и строга поезија, узвишених и вечних тема. Али лирски је глас, по правилу, благ. Ти песници су метафизичари и бољег почетка за нашу књижевност није могло да буде од тог. Посебно бих издвојио Јефимију, патријарха Јефрема, Димитрија Кантакузина као изразите представнике те мисаоне лирике. Ту су затим и епски песници, попут Патријарха Данила (Слово о светом кнезу Лазару) па Стефан Лазаревић (Натпис на мраморном стубу на Косову пољу), те Акатист Светом Сави Непознатог из Милешеве у време обновљене Пећке патријаршије. Врло озбиљан корпус. Једини прави изазов за песника је дати што тачнији превод без обзира колико ти је поједини лирски глас или темперамент близак или стран. Јер, без обзира на заједнички фонд стихотворних структура и слика, метафора, ти се песничли гласови веома међусобно разликују. Срећом, кад је реч о препевавању, француска култура познаје и службе, акатисте, крајегранесија, све формалне обрасце црквеног певања, што представља олакшавајућу околност. Ти песници јесу од нас удаљени у том смислу што им је световност страна, али су зато, кроз питања која постављају и проблематизују, врло блиски савременом човеку препуштеном нихилизму.
Много је већи проблем наша одвојеност од старог језика Светога Саве. Нажалост, при оваквом се послу најкоље показује наказност Вуковог језичког радикализма. Ја сам ту као и Мушицки, Његош, Стерија, Селимовић, морао да копам руду.
Срећом, наши богослови још живо осећају тај језик, разумевају кованице, споне, све што нас преко српскословенслог везује за грчку културу и хебрејски монотеизам. Уосталом, доста сам те цимао док сам радио на Службама Бранковићима, Акатистима Непознатог и Лонгина. Ово је врста посла која, у корену, подразумева тимски рад. И наравно, без Србљака би сваки преводилачки подухват био немогућ од самог почетка. У Службама је сва наша стара поезија. Та, по Скерлићу, „болесна црквена романтика“.
Током студија (мастер и докторских) бавили сте се песничком религијском и философском мишљу Петра II Петровића Његоша. Да ли би у светлу сазнања које сте стекли студирајући у поменутој области, могли да се осврнете на актуелна дешавања у Црној Гори?
Код Његоша сам се први пут ухватио у коштац с тим питањем језика. Он је изразито рефлексиван песник, али уједно и врло страствен. Његош често користи руску уместо старе српске лексике и ту се такође види шта је све пропуштено тиме што Венцловић није бар преписиван, кад већ није могао да буде штампан, за живота. А онда су нагрнули Марија Терезија, па отпор њеном лудилу, долазак Руса, одласци за Русију… На известан начин, рад на Његошу ме је приближио Србљаку, службама. Сећам се једног од чланова комисије, на одбрани доктората, који се чудио да Срби свугде траже утицаје и везе (те западни писци, те руски писци), а превиђају црквене службе и њихову поетику светлости! И био је у праву. Скоро нико не види у Његоша Митрополита, теолога! А ето, он, који је створио Црну Гору (Његош јесте створио Црну Гору: и митску, и стварну; извојевао пар дипломатских успеха на пољу међународног уважавања Црне Горе који надилазе његове појединачне тетиторијалне губитке) иста му је оскрнавила гроб и до данас је оскврњен. Митрополија, која је створила модерну државу, истој тој држави данас мора да показује оснивачке повеље Немањића и доказује право власништва. Сво то „зло домаће“ је Његош опевао. И ово лудило, овај хибрис чеда комуниста, кривотворитељи, и то је означио као домаћу бољку – ту манију величине. И опет је сам. На западу је приватно власништво неприкосновено, али то, изгледа – судећи по написима превасходно немачке штампе – код нас не мора да буде случај.
за редакцију сајта Чудо, интервију дао
др Борис Лазић, књижевник и преводилац
