U nameri da našim čitaocima predstavimo značajne vesti iz oblasti kulture, razgovaramo sa dr Borisom Lazićem, članom Srpskog književnog kluba, književnikom, pesnikom, slavistom i prevodiocem. Povod za naš razgovor je malo poznati projekat od velikog nasleđa za predstavljanje srpskog književnog nasleđa u prestonici evropske kulture, Francuskoj.

 

Gosp. Laziću, šta možete da nam kažete o projektu prevoda srpske srednjevekovne poezije na francuski jezik?

Antologija srpske poezije srednjeg veka nastavlja započeti rad u okviru projekta Leksikona srpskih pisaca i dela akademskog sajta serbica.fr, koji uređujemo Milivoj Srebro, docent za srpski jezik na Univerzitetu u Bordou, Alan Kapon i ja. Taj leksikon ima za cilj da pokrije celu našu književnost i da ponudi antologijski odabir dela naših najznačajnijih pisaca. Naš srednji vek, do danas, uopšte nije bio dostupan francuskoj književnoj publici. Objavili smo jedan poseban temat Serbike posvećen periodu Nemanjića, i nameravamo da posvetimo još jedan temat kasnom Srednjem veku. Uz svakog pesnika ide i bibliografska anotacija, tumačenje dela kao i prevod koji ide dvojezično.

 

Kao književnik i pesnik koji se prihvatio rada na prevođenju drugih pesnika, pesnika koji su vekovima, kulturom i jezikom udaljeni od nas, sa kojim ste se izavovima susreli? Kakve ste imperije stekli čitajući, prevodeći i prepevavajući tu poeziju na jedan, značajno drugačiji, jezik?

To je pre svega jedna ozbiljna i stroga poezija, uzvišenih i večnih tema. Ali lirski je glas, po pravilu, blag. Ti pesnici su metafizičari i boljeg početka za našu književnost nije moglo da bude od tog. Posebno bih izdvojio Jefimiju, patrijarha Jefrema, Dimitrija Kantakuzina kao izrazite predstavnike te misaone lirike. Tu su zatim i epski pesnici, poput Patrijarha Danila (Slovo o svetom knezu Lazaru)  pa Stefan Lazarević (Natpis na mramornom stubu na Kosovu polju), te Akatist Svetom Savi Nepoznatog iz Mileševe u vreme obnovljene Pećke patrijaršije. Vrlo ozbiljan korpus. Jedini pravi izazov za pesnika je dati što tačniji prevod bez obzira koliko ti je pojedini lirski glas ili temperament blizak ili stran. Jer, bez obzira na zajednički fond stihotvornih struktura i slika, metafora, ti se pesničli glasovi veoma međusobno razlikuju. Srećom, kad je reč o prepevavanju, francuska kultura poznaje i službe, akatiste, krajegranesija, sve formalne obrasce crkvenog pevanja, što predstavlja olakšavajuću okolnost. Ti pesnici jesu od nas udaljeni u tom smislu što im je svetovnost strana, ali su zato, kroz pitanja koja postavljaju i problematizuju, vrlo bliski savremenom čoveku prepuštenom nihilizmu.

Mnogo je veći problem naša odvojenost od starog jezika Svetoga Save. Nažalost, pri ovakvom se poslu najkolje pokazuje nakaznost Vukovog jezičkog radikalizma. Ja sam tu kao i Mušicki, Njegoš, Sterija, Selimović, morao da kopam rudu.

Srećom, naši bogoslovi još živo osećaju taj jezik, razumevaju kovanice, spone, sve što nas preko srpskoslovenslog vezuje za grčku kulturu i hebrejski monoteizam. Uostalom, dosta sam te cimao dok sam radio na Službama Brankovićima, Akatistima Nepoznatog i Longina. Ovo je vrsta posla koja, u korenu, podrazumeva timski rad. I naravno, bez Srbljaka bi svaki prevodilački poduhvat bio nemoguć od samog početka. U Službama je sva naša stara poezija. Ta, po Skerliću, „bolesna crkvena romantika“.

Tokom studija (master i doktorskih) bavili ste se pesničkom religijskom i filosofskom mišlju Petra II Petrovića Njegoša. Da li bi u svetlu  saznanja koje ste stekli studirajući u pomenutoj oblasti, mogli da se osvrnete na aktuelna dešavanja u Crnoj Gori?

Kod Njegoša sam se prvi put uhvatio u koštac s tim pitanjem jezika. On je izrazito refleksivan pesnik, ali ujedno i vrlo strastven. Njegoš često koristi rusku umesto stare srpske leksike i tu se takođe vidi šta je sve propušteno time što Venclović nije bar prepisivan, kad već nije mogao da bude štampan, za života. A onda su nagrnuli Marija Terezija, pa otpor njenom ludilu, dolazak Rusa, odlasci za Rusiju… Na izvestan način, rad na Njegošu me je približio Srbljaku, službama. Sećam se jednog od članova komisije, na odbrani doktorata, koji se čudio da Srbi svugde traže uticaje i veze (te zapadni pisci, te ruski pisci), a previđaju crkvene službe i njihovu poetiku svetlosti! I bio je u pravu. Skoro niko ne vidi u Njegoša Mitropolita, teologa! A eto, on, koji je stvorio Crnu Goru (Njegoš jeste stvorio Crnu Goru: i mitsku, i stvarnu; izvojevao par diplomatskih uspeha na polju međunarodnog uvažavanja Crne Gore koji nadilaze njegove pojedinačne tetitorijalne gubitke) ista mu je oskrnavila grob i do danas je oskvrnjen. Mitropolija, koja je stvorila modernu državu, istoj toj državi danas mora da pokazuje osnivačke povelje Nemanjića i dokazuje pravo vlasništva. Svo to „zlo domaće“ je Njegoš opevao. I ovo ludilo, ovaj hibris čeda komunista, krivotvoritelji, i to je označio kao domaću boljku – tu maniju veličine. I opet je sam. Na zapadu je privatno vlasništvo neprikosnoveno, ali to, izgleda – sudeći po napisima prevashodno nemačke štampe – kod nas ne mora da bude slučaj.

 

za redakciju sajta Čudo, interviju dao

dr Boris Lazić, književnik i prevodilac

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime