Mноги и испразни разговори повлаче за собом одређене jeдуховне проблеме, јер нарушавају целовитост спољашњeг и унутарњег човека. Они нас често доводе до сукоба са другим људима и удаљују нас од њих, а нашег унутарњег човека духовно раслабљују. Док разговарамо наш уми расуђивање се расејавају и не можемо се молити, нити бити духовно усредсређени. Зато човек треба да се уздржава од
излишних, празнословних, а поготово од свађалачких и скврнословних разговора.
Потребно је уздржавати се од многога разговарања и вежбати се у молитвеном ћутању још из једног разлога. Наши разговори су могућност за ђавола да уђе у наш ум кроз наша отворена уста и размену речи са другим људима, да унутра у нама посеје своје „речи“ у виду помисли, нечистих жеља, осећања, слика, страсти, идеја. И ми, онда, по духовном неискуству, мислимо да су то наше мисли, наше жеље.
Као што рибар забаци своје мреже и оде на ноћни одмор, а ујутру их вади из мора и прегледа да види шта се у њих уловило, тако и ђаво кроз наш разговор са другима забацује своју „мрежу“ у наш ум, одлази од нас, пушта нас привремено „на миру, а онда се изненада враћа да провери шта се у нашем уму „уловило“ у његову „мрежу а да ми тога нисмо ни свесни.
Празни разговори увек воде у осуђивање и раздор. Онај који жели да буде у јединству са Христом воли ћутање, да не би изгубио благодат Духа. Чак и најревноснији човек губи жар ревности, и најумнији – заглупљује када прича зрели када то није потребно. Уман, уравнотежени, целовити и, једноставан човек воли ћутање и ћутљив је.
Духовни живот у свету без Христа
