Много и испразни разговори повлаче за собом одређене духовне проблеме, јер нарушавају целовитост спољашњег и унутрашњег човека. Они нас често доводе до сукоба са другим људима и удаљавају нас од њих, а нашег унутарњег човека духовно раслабљују. Док разговарамо наш ум и расуђивање се расејавају и не можемо се молити, нити бити духовно усресређени. Зато човек треба да се уздржава од излишних, празнословних, а поготово од свађалачких и скврнословних разговора.

Потребно је уздржавати се од многог разговарања и вежбати се у молитвеном ћутању још из једног разлога. Наши разговори су могућност за ђавола да уђе у наш ум кроз наша отворена уста и размену речи са другим људима, да унутра у нама посеје своје „речи“ у виду помисли, нечистих жеља, слика, страсти, идеја. И ми онда по духовном неискуству, мислимо да су то наше мисли, наше жеље.

Као што рибар забаци своје мреже и оде на ноћни одмор, а ујутру их вади из мора и прегледа да види шта се у њих ухватило, тако и ђаво кроз наш разговор са другима забацује своју мрежу у наш ум, одлази од нас, пушта нас привремено на миру, а онда се изненада враћа да провери шта се у нашем уму уловило у његову мрежу а да ми тога нисмо ни свесни.

Празни разговори увек воде у грех, осуђивање и раздор. Они који желе да буду у јединству са Христом воли ћутање да не би изгубио благодат Духа. Чак и најревноснији човек губи дар ревности и најумнији – заглупљује када прича када прича онда када то није потребно. Уман, уравнотежен, целовити,  зрели човек воли ћутање и ћутљив је.

 

Из књиге – ДУГОВНИ ЖИВОТ У СВЕТУ БЕЗ ХРИСТА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име