Постоји изрека: „Навика – друга природа“, „Шта то значи“? Пре свега, ми толико волимо своје навике, да не желимо да их се одрекнемо, Ми се боримо за своје навике, без њих не можемо да живимо, Пре бисмо умрли нето што бисмо се одрекли неке своје „слабости“ тј. навике.
Чим неко доведе у питање неку нашу навику, ми одмах реагујемо, протестујемо, губимо мирно расположење духа, не зато што не можемо да се променимо, већ зато што смо страсно везани за своје навике и нећемо да се мењамо.
Али, срце ново даје нам Бог (Језек. 36, 26). Бог даје нови живот нашем уму и срцу, нашем унутарњем бићу. У Богу се свакодневно (2. Кор. 4, 16). То значи да је човек способан да се промени набоље из рђавог духовног стања, само то мора да усхте из дубине срца и да се за то потруди.
Зашто толико тешко мењамо наше навике, нарочито душевне. Зато што их ми „уткивамо“ у своју душу: навике су „проткане“ са нашом душом и врло их је тешко „испарати“ и одстранити из душе, За то је потребан огроман и дуготрајан напор саображавања наше воље вољи Божијој.
А будући да из личног искуства знамо да је веома тешко мењати своје навике, онда у опхођењу према другима будимо крајње обазриви и немојмо никада желети да мењамо друге, већ се потрудимо да изменимо себе. Подвижнички живот и није ништа друго до искорењивање из наше душе рђавих навика, које су се у нама укорениле услед грешног начина живота, и укорењивање добрих и богоугодних навика, а пре свега, навике смиравања, трпљења и стицања врлина.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
