У кући политичког либерала, 3. децембра 1869.године у Новом Саду рођен је Слободан. Човек који је сањао слободу. Како побећи од политичких окова под окриље науке а у исто време бавити се политиком када је то за његов народ било неопходно најбоље говори лик и дело Слободана Јовановића.
Слободан Јовановић био је и остао један од водећих интелектуалаца код Срба. Српски правник, књижевник и историчар. Основно образовање стекао је у Београду након чега одлази са породицом у Минхен а затим у Цирих. Завршио је Правни факултет у Женеви као и Јавно право на Париском универзитету након чега се 1892.године вратио у Београд. По доласку у Београд радио је као писар а затим и као секретар у Министарству унутрашњих дела. Радио је на побољшању положаја Срба у Турској и био је аташе у Цариграду. Уз то, Слободан се истакао и радом на Универзитету и научним радом. Убрзо је постао ванредни професор Државног права на Правном факултету, био је и на функцији декана Правног факултета и ректор Универзитета, члан Матице Српске у Новом Саду, предсједник Српске краљевске академије, дописни члан ЈАЗУ, Пољске и Чешке академије.
Поље његовог интересовања било је право које је обједињавао са историјом. Из области права занимао се антички и средњовјековни период а из области историје бавио се како српском тако и свјетском историјом. Заступао је демократске ставове али писао је студије и чланке о тоталитаризму. За српску историју значајне су студије о Обреновићима, па тако имамо дјело Друга владавина Милоша и Михаила Обреновића и Владавина Александра Обреновића. Занимљиво је то да је Слободан Јовановић у свом научном раду истовремено писао и о Титу и о Дражи али и о Николају Велимировићу.
Да политика не прашта науку Јовановић је био свједок у вријеме Другог свјетског рата. Поред научне дјелатности, Слободан је био предсједник Владе у емиграцији. У политичком дјеловању покушао је да окупи све Србе и очува српску културу у оквирима југословенства па је у ту сврху основао 1937.године Српски културни клуб. Јовановића су сматрали као човјека који нема политичког искуства али су га поштовали. У емиграцији одржавао је добре односе са Дражом Михаиловићем и супротставио се као потпредсједник новој влади Ивана Шубашића. Увео је науку у политику и због тога је пострадао и о томе најбоље говори и његов чланак о одсуству културног обрасца и политичком интелектуалцу као одраз тога у међуратном периоду.
По завршетку Другог свјетског рата он остаје да живи и ради у Лондону. Протјеран је и забрањен у сопственој земљи. Године 1946.осуђен је као издајник и ратни злочинац на Београдском процесу. То суђење је имао политичке и идеолошке разлоге. У емиграцији је наставио да пише и његови радови су објављивани у Француској, САД, Канади, Аустралији.
Неки од његових значајнијих радова су: О суверености; Основи правне теорије државе; Макијавели; Светозар Марковић; Политичке и правне расправе, Уставобранитељи.
Човек од идеала и пера свој живот је окончао 12.децембра 1958.године од болести, у лондонском санаторијуму, сам далеко од домовине. Одлуком Окружног суда у Београду 2007.године Слободан Јовановић је рехабилитован.
Драгана Рисовић
