Нота нестрпљивости, нелагоде, стидљиво, израмљеним покретима руку, исказујем ти љубав, волим те.
Потребна су ми оваква јутра, изникла из влажних вечерњих измаглица, доминантношћу јединствених емоција, љубави и страха.
Тих седам корака, твоја је предност, оставља времена, импресивност даје, док прстима гестикулишеш своју снагу, стабилност, а мени судбина, на позорници стоји. Уживљавам се у тај, скоро заборављени положај, небеског тела, којег је, немогуће замрачити.
Истичеш ми лепоту руке, мог ока, моје косе, помало постиђена, бивам јача од своје гуре, растем, без мог тражења.
Својеручно ме подижеш, уметношћу,
изразом, страшћу, оптужбом, плећима генија, ноктима непријатеље невидљиве гребеш.
Ствараш графичку драж, непогрешивим потезима, потоњем свету ствараш моју нову слику, страст прети, присност се појављује, тих седам корака, моја вечност.
