Равнодушност, пипцима ме прекрила,
скинула, окупала,
превидела руменило моје,
у повест ме посадила.
Не дам у олупину да ме претвори,
упоређујући моје димензије телесне.
са књигом уџбеничком,
што изјаловљене наде упија.
Не желим видети страдање изведбе драме,
због улога погрешних,
наочиглед разгледница сачуваних,
соба мрачних, између зидова и хартија за замрачивање.
Затеци ме неспавајућу, са бесмртним Моцартом у мени,
на ћилиму нежности неких, чије мустре још студирам.
Мене виновника љубави исконске, жестоког грча плача,
и од љубави и боли, песмама… вечерњим.
Окрави цветове на прозорима, отопи, скини све свеће ледене.
Замрзнутим, прошараним комадићима стопи, исконску, сиву,
равнодушност у мени.
