Не продајем снове. Посесивношћу их чувам, негујем. Буђење је тада прелепо, и никад прекасно није…
Ваздух грлим, у дуету о теби певамо, и не знам да ли ће још неко то радити као ја, након што из прелазности у незаборав пређем.
Тог дана кад одем ти ја, кад лане из света вукова оде…
Можда ћу новим јутрима снена да се будим,ружине пупољке неокрзнуте још росама, да љубим, трње да им сачувам, младице опојних мириса, мојих уздаха, босонога да се свијем, биљка да постанем, бистрином ока твог нахрањена…
Смирајем дочеканим, уз све буре што ми гране свијаше, мојим животом, књигом препуном дивљих таласа, листова, непрепливаних, твојом руком неизлистаних…
Не, не продајем снове, моје верне чуваре, постељу свих јутара нових увијених копренама магленим, бестежинским стањем победјеним, и нећу питати никад, вредности коштања, твојих шетања кроз њих, само тад ми придјеш тихо, бес посустаје, безболно, с тобом ми се и кости стапају, мехурићи ситни постају, док обликујеш ме и тада вештином само твог многопрстног миловања….
