Не плачем ја,
то небо пресвлачи хаљину своју.
Облаци ме себи зову .
нуде и мени хаљину нову.
Не зовеш ме више,
надоместиле ме те неке нове кише,
испунише дане…
Зоре моје недосањане.
Русе косе, ноге босе.
Злослутни ветрови лебдећи носе,
сенке агоније под сунцем бледим,
бришући боје света.
Не плачем ја, успињем се, дугу пишем,
весело, заједљиво, небески, тихо, анђеоски,
уз пешчани ветар повољан.
Између себе и сунца, ритмички расплетивам
љубав, ципела већ пуних песка, без сенка твог
орнамента.
Не плачем ја… никад више.
