Нисам она
што сновима ваздушастим дише,
нити илузије потхрањује.
Та сам што јој реалност
капке подиже,
зенице шири молбом
што усне криком изустише.
Све жеље сам,
низ воду пустила,
хриди непремостиве,
опколише јој ток,
мостови пролазности,
обале спојише,
о, да ли ћес умети
својим брзацима,
да разбијеш,
устајалу бол.
