Разумеш ли кад,
прстима под кожом, речи осећаш.
Не дам тој сили,
да поремети овај дан,
сили што заборав се зове.
Ни сваки следећи, дан.
Кратко је сећање,
заборав је вечан.
Лакоћом својственом,
жилавости једног стијега,
уз медаље бројне,
са ревера, што весело звоне,
као чаше док пријатељима се наздравља,
прстима читаш.
Дуго те било није.
Небески сликар,
помешао све боје,
просуо их.
Фигуре се створише,
уз јата галебова,
што их ломе,
не дадоше,
да скрију црвено,
залазеће сунце, што ка плаветнилу слази, чини ти се,
на кратко,
жељом се зажарило море.
