Није она, често неодлучна, понижена, душе поцепане, неспуштено једро пре буре, сањар воштаних крила, ветрењачаа уз шкрипу што се окреће, душа залутала, што по мраку и мразу завија.
Године, пужевим кораком се нижу, некад, коњи ватрени.
Без крша и тишине, енергијом ношена, сопствени гнев гута, сопствену љубопитљивост зауздава, статуа заогрнута бојом шафрана, слуша само.
Оштар мирис очаја удише, жељом да дрво постане, дах, тишина, празнина, уточиште, земља, центар, где се разлажу мисли, племенитости њене, исцрпљујуцег тобогана, под ореолом капљица плавичастих.
Спусти руке на то стабло, стабљику му усправи,
полако, увек нежно, биљке памте, светлост пружи,
да никад хлад не затражи.
