Гледајући једним оком у прошлост, ово решење Јоване Јовичић истовремено инкорпорира савремене техничке могућности и материјале, као и потребе данашњих корисника.

Готово потпуно одсуство оригиналности и посебности у новијој архитектури храмова Српске православне цркве, оличено, пре свега, у превеликом ослањању на средњовековно сакрално градитељство на овим просторима, било је један од „главних криваца“ за настанак мастер рада под називом „Модернизација српске црквене архитектуре” чија је ауторка архитектиња Јована Јовичић.

Рођена је у Кикинди, одрасла је у Брчком, а основне студије архитектуре завршила је у Новом Саду, док је одбраном поменутог рада завршила мастер студије на Техничком факултету у Келну 2019. године. Од тада датира и њено велико интересовање за тему савременог приступа архитектонском обликовања објеката СПЦ, са којом ће нас поближе упознати у редовима који следе.

Понављање непоновљивог

Према мишљењу Јоване Јовичић, која тренутно живи на релацији Келн – Београд, многе нове цркве на овим просторима изгледају као средњовековне цркве јер је то првенствено одлука инвеститора и власника верских објеката, у овом случају СПЦ.

„Поред фаворизације средњовековне архитектуре од стране СПЦ на данашње црквено градитељство утичу и други фактори – некреативност струке, непостојање написаних правила у црквеној градњи, прекиди у развоју српске црквене архитектуре од средњег века па до краја двадесетог века, али и неповерење друштва према новитетима и негативно стање постојаће савремене архитектуре на нашим просторима“, каже саговорница Градње и додаје:

„Можда је превише оптимистично очекивати да данашње српско црквено градитељство прати време у којем се налази када ни наша целокупна архитектура и урбанизам често не прате потребе савременог човека. Међутим, пуко копирање прошлости је погрешан приступ у црквеној архитектури јер понављамо нешто што је непоновљиво и тиме несвесно деградирамо наше културно наслеђе“.

Данашње цркве немају оригинална решења ни у својој конструкцији ни у материјализацији.

Међу највеће проблеме у архитектури данашњих српских цркава Јовичић на првом месту ставља непостојање иновативних решења у форми тј. облику цркве.

„Форма данашњих цркава или је ископирана форма одређене средњовековне цркве (Грачаница је често копирана црква) или комбинација архитектонских елемената старих цркава. Док на средњовековним црквама можемо да видимо чисту уметност у слагању блокова, данашње цркве немају оригинална решења ни у својој конструкцији и материјализацији“ – истиче Јовичић.

Концепт осветљења наводи као следећи проблем, будући да примећује да у црквама често постоји недостатак природног светла, где га вештачко осветљење замењује у свако доба дана.

„Фрескографија је тема за себе која није мање битна од архитектуре цркве. Изгубио се акценат унутар цркве због жеље да се пренагласи сваки квадратни центиметар. Данашње цркве за које се сматра да су посебне, издвајају се од осталих углавном по величини или нешто квалитетнијој обради фасаде, а ретко по јединственом концепту“, каже Јовичић и додаје:

„Непостојање оригиналности и посебности најлакше је приметити на црквама изграђеним у Босни и Херцеговини после рата у Југославији деведесетих година. Толико једна на другу личе да их је скоро немогуће разликовати“.

Ретки примери развоја традиционалног стила

Када је у питању шири европски простор, Јована наводи да су ретки примери других православних цркава израђених у овом веку на којима се може видети развој традиционалног стила, а као омиљену издваја руску Саборну цркву свете Тројице у Паризу.

„Иновативност је очигледна у материјализацији фасаде, а препознатљивост руске црвене архитектуре је постигнута постављањем лукичастих купола на четвртасто, масивно тело цркве. Црква са целим црквеним комплексом је аутентично архитектонско дело смештено на одличној локацији у граду. Верујем да ће временом постати битна реперна тачка и незаобилазан објекат за посетиоце Париза“, истиче архитекткиња.

Што се тиче Србије и региона, Црква Рођења Пресвете Богородице у Штипини архитекте Бранислава Митровића је њен фаворит од новијих храмова.

„Црква је у основи једнобродна, са кровом на две воде и са једним интегрисаним звоником. Отворени звоник занимљиве материјализације, решење паљења свећа и издужени прозори су елементи који нису пре виђени у нашој црквеној архитектури. Издвојила бих такође недовршену цркву од Митровића у Јајинцима од бетона, као и Капелу родољуба у Краљеву архитекте Спасоје Крунића“, каже Јовичић.

Сигурна сам да би отворени, јавни конкурси могли да помогну у проналажењу јединствених и иновативних решења.

На питање да ли се архитекте плаше или не желе да понуде нешто ново СПЦ, наша саговорница каже да верује да архитекта прави компромисе према жељама инвеститора као и на сваком другом пројекту, али истиче да не верује да постоји архитекта који копира елементе средњовековне архитектуре потајно мислећи је то неисправно.

„Постоје српске архитекте који сматрају да наше нове цркве треба да изгледају као старе цркве из средњег века, али постоје и архитекте који имају супротан став. Архитекте који су пројекотовали нове цркве углавном су моји неистомишљеници. За мене лично је неприхватљиво да архитекта коме је препуштен тако битан задатак нуди некреативно решење гледајући само у прошлост, игноришући савремене техничке могућности и материјале као и потребе данашњих корисника“, наглашава Јовичић.

Додаје да је, иако не познаје критеријуме по којима СПЦ бира архитекту коме препушта тај битан задатак, сигурна да би отворени, јавни конкурси могли да помогну у проналажењу јединствених и иновативних решења.

„Српској црквеној архитектури поред отворених конкурса, на којима би архитекте могли да учествују независно од звучности свога имена на домаћој архитектонској сцени, недостају и дебате, семинари, предмети на архитектонском факултету и научни радови који се баве овом темом, као и приручници и правилници у црквеној градњи“, каже наша саговорница.

Средњи век као почетна тачка

Саговорница Градње закључује да се српска црквена архитектура може модернизовати развојем традиционалог стила који прати потребе савременог корисника и техничке могућности 21. века, те сматра да је развој постојећег бољи и реалнији пут ка новим решењима од тоталног раскида са прошлошћу.

„Мој мастер рад на факултету у Келну ‘Модернизација српске црквене архитектуре‘ се базира на анализи средњовековних цркава. Иако је црквена архитектура постојала на нашим просторима и пре средњег века, желела сам да ми средњи век буде почетна тачка јер се најрепрезентативнији примери из тог периода данас и највише копирају. Нисам желела да правим резове са традиционалном архитектуром и да понудим нетрадиционално решење у виду неке четвртасте цркве која није препознатљива као српска православна црква“, каже Јовичић и наставља:

„Пре него што сам структурисала рад, замишљала сам крајње решење које ће имати заобљење елементе и интерпетацију куполе. Нисам знала шта је интерперетација куполе у том тренутку, али сам знала да то није сигурно класична купола која седи на тамбуру“.

Тип, Генотип и Прототип

То је као када би се средњовековна црква протресла и тиме ослободила елемената који су постали сувишни у садашњем времену.

Поступак којим је у раду развила традиционални стил кренуо је од анализе функције (кретање црквених лица и верника током литургије), форме, концепта осветљења и конструкције – материјализације средњовековних цркава.

Кроз ту анализу формирала је Тип цркву тј. типичну средњовековну цркву. Затим је ту Тип цркву провукла кроз један филтер који представља време у којем се налазимо и добила прочишћену Тип цркву – Генотип цркву.

“То је као када би се средњовековна црква протресла и тиме ослободила елемената који су постали сувишни у садашњем времену. Та Генотип црква, у којој су већ оквирно дате смернице како би требала модернизована црква да изгледа, је била база за даљи развој. Развила сам 25 Прототип цркава”, објашњава Јована Јовичић.

Дакле, њен пут модернизације традиционалог стила је имао три корака: Тип (средњовековна црква) – Генотип (прочишчена средњовековна црква) – Прототип (развијена средњовековна црква).

Пре развоја Прототип цркве у Генотипу је дефинисала смернице развоја – развијена црква је морала да буде подужна, да има један интегрисани звоник, да наос у основи буде четвртаст а олтар у апсиди, да има заобљене елементе и интерпретацију купиле итд.

„Јасне смернице у развоју сам морала да дефинишем јер би експериментисање са различитим облицима, отворима и материјалима трајало у недоглед. Да сам у том кораку дефинисала да црква буде без интегрисаног звоника добила бих сасвим друге Прототип цркве“, наводи саговорница Градње и додаје:

“Мимо тога Прототип цркве су морале да испуњавају три критеријума: функционалност, препознатљивост Српске православне цркве и иновативност. Методом елиминације, тражења недостатака и према личном осећају како делује црква на мене дошла сам до Пуж цркве“.

Обрада фасаде била је инспирисана Грачаницом – материјал је набијен у штрафте, штрафте су тање у нелитургијском делу цркве, а дебље у литургијском.

Црква Пуж састављена је из једног геометијског тела. Све њене литургијске и нелитургијске просторије су смештене под једним занимљивим кровом тј. таласом, који је јасно сагледив како споља, тако и унутра. Наос и припрата су четвртасте основе, а олтарске просторије су смештене у апсиди.

“Моја визија коју сам на почетку имала је остварена јер је интерпретација куполе више него очигледна. Материјал је мешавина традиционалног камена бигра и бетона, а обрада фасаде била је инспирисана Грачаницом – материјал је набијен у штрафте, штрафте су тање у нелитургијском делу цркве, а дебље у литургијском”, каже Јовичић.

Напомиње да је ентеријер цркве произашао из форме и сировог материјала, док је финална црква приказана без фрескографије јер та тема није била у оквиру њеног мастер рада.

Од свих прототип цркава Владики Григорију се највише свидела финална Пуж црква, а Владика Јован је питао да ли би црква могла да буде још модернија.

Око осам месеци писала је мастер рад, а иако је процес био интензиван истиче да је и тај временски период био кратак у односу на то колико је сама тема широка. Било је најизазовније структурисати кораке модернизације традиционалне архитектуре (Тип-Генотип-Прототип) и ту је имала велику помоћ свог ментора Марка Хемерлинга.

“Највеће потешкоће сам имала при одабиру отвора на цркви. Ментор је од мене тражио неко јединствено решење отвора који ће створити посебну атмосферу у цркви. Међутим, то је тема која је остала недовољно истражена у мом раду јер се о њој може написати докторска дисертација. Упркос изазовима и успутним проблемима мене је водила посебна енергија кроз рад, која се пре тога на студијама није десила, нити после тога на послу” – каже архитекткиња.

Мимо њених пријатеља архитеката, Јованин мастер рад су погледали Мирко Станимировић, чији је докторски рад често цитирала у свом мастер раду, као и Бранислав Митровић.

“Мирко ме је позвао на крају прошле године да презентујем свој рад студентима архитектонског факултета у Нишу. Бранислав је одвојио своје време да заједно погледамо и анализирамо рад. Структуру рада и мој уложени труд је посебно похвалио. Позитивну критику сам добила и од Крсте Радовановића, талентованог архитекте из Моделарта”.

Повезивање са истомишљенцима

Што се тиче свештених лица, имала је прилику да у Дизелдорфу свој рад представи владики Григорију и викарном владики Јовану Станојевићу.

“Од свих прототип цркава Владики Григорију се највише свидела финална Пуж црква, а Владика Јован је питао да ли би црква могла да буде још модернија. Након тога смо имали сјајну заједничку сарадњу на санацији цркве у Дизелдорфу. Морам да нагласим да је позитивно мишљење владика Јована и Григорија о мом раду мишљење два појединца, а не званични став СПЦ“, додаје саговорница Градње.

Када су пак у питању даљи кораци на модернизацији српске црквене архитектуре, Јована Јовичић каже да велика очекивања и строго дефинисане кораке нема, али да жеље свакако постоје.

„За почетак, док сам овде у Србији и у региону, желим да се повежем са својим колегама са којима делим сличне ставове о тренутном стању српске црквене архитектуре. Један од највећих проблема је што и нема пуно архитеката којих занима ова тема. Такође, желела бих да више причамо и дискутујемо о црквеној градњи, како међу собом ми колеге, тако и са црквеним светом па и са верницима, нашим пријатељима и познаницима који нису у сфери архитектуре“ – истакла је на крају Јовичић.

 

 

 

gradnja

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име