Првобитна црква брвнара посвећена Вазнесењу Христовом налазила се окружена каменим надгробницима у оквиру старог сеоског гробља у Орашцу.
Први записи у којима стоји да је настала црква брвнара у Орашцу датирају почетком 19. века у Летопису цркве оближњег села Дрен, где се наводи да је постојећа црква спаљена од стране Турака 1813. године и да је тадашњи парох Добривоје Јеремић побегао у суседно село Орашац.
Према народном предању, на месту ове цркве налазила се старија богомоља коју су Турци запалили, јер су се у њеној порти сакупљали Срби, међу којима и народни гуслар Филип Вишњић. Он је, како се тумачи, тих година песмом храбрио устанике, јер су црква и њена порта били место окупљања српског народа и устаника. Те 1813. године, осим цркве, спаљено је и срушено село Орашац.
Друга црква брвнара је према запису из 1818. на царским дверима иконостаса, да их поклања Никола Васић „за вечни спомен”, подигнута најраније годину или две раније, одмах после Другог српског устанка. У писаним изворима година изградње касније цркве најближа је времену после Другог српског устанка, током владавине кнеза Милоша Обреновића.
О настанку и постојању ове цркве у Орашцу писао је 1901. књижевник и путујући глумац Јоаким Вујић у својим „Путешествијима по Сербији”, а постоји и на списку новоизграђених и обновљених цркава за време владавине кнеза Милоша Обреновића, који је саставио пуковник Јованче Спасић, по захтеву самог кнеза.
Првобитно, по спољном изгледу црква брвнара се није разликовала од стамбених брвнара, осим издужене једнобродне архитектонске основе и крстовима на оба краја слемена четворосливног крова, који је покривен бибер црепом. Димензија 11,6 x 5,55 метра и висине 4,85 метра, грађена је од храстових талпи с темељима и подом од опеке. Обрада конструктивног дела је безорнаментална, доста груба.
Са преправком извршеном 1922. црква је изгубила првобитни карактер, где су девластирани предмети из области сликарства и занатства, смањена површина и унутрашњи простор наменски другачије осмишљен.
Наредних година служила је као парохијска црква за села Орашац, Дрен, Вукићевицу и Ушће, све до 1869. и посете Епископа шабачког Мојсија који је наложио да се црква затвори због оронулости и да се почну прикупљати средства за подизање нове или обнову постојеће. Поново је обновљена после 1874. и служила је до 1895. године, када је у попису наведено да је због трошности затворена, те да се спрема градња нове цркве.
Године 1991. црква је измештена са првобитног места у непосредну близину, када су и делимично измењени њен изглед и материјализација. Крајем 1994. освећени су нови темељи, измештени 50 метара на север у односу на постојећу цркву, на плацу који је поклонио Станислав Поповић. Радови су почели исте године и црква је завршена две године касније, када је 28. априла 1996. освештао епископ далматински Лонгин.
У нову цркву брвнару пренет је део иконостаса старе цркве, без горњег дела, који је пренет у нови храм у селу Дрен, по њеном подизању. Делове старог иконостаса и појединачне иконе радили су иконописци Јеремија Михаиловић, Никола Јовановић и непознати зограф из прве половине 19. века.
Црква брвнара у Орашцу је утврђена за културно добро.
bastabalkana
