У наредним месецима наш портал ће објављивати изводе из књиге „Азбучник вере“ Христа Јанараса у нади да ће вам ови изводи бити повод за прво или поновно читање.
- Језичка „плот” истине
Васељенски сабори су усвојили учење светих Отаца и прихватили га као термин или орос истине Цркве. У свести верника, њиховим личностима је признато дело које је слично са делом Пресвете Богородице: као што је она понудила своје тело ради историјског Ваплоћења Сина и Логоса Божијег, тако су и свети Оци понудили своје изванредне интелектуалне дарове, са светошћу и чистотом критеријума, да би истина Откровења Божијег примила историјско „тело” људског језика.
Овде ће бити потребна још једна интервенција: зашто су свети Оци прихватили језик грчке философије? Нису ли тако себи отежали дефинисање јеванђелске истине и нису ли ту истину учинили неприступачном за просте људе? Та питања се намећу данас, када су философија и језик философије постали предмет пажње релативно малог броја људи, и то оних који се тиме посебно баве и који имају, како обично кажемо, академска интересовања. Али у доба светих Отаца није било тако.
Могло би се тврдити да су у грчком свету, од класичне старине па све до византијског периода, философски проблеми занимали најшире слојеве народа и изазивали дискусије међу људима свих образовних нивоа и социјалних сталежа. Целокупна грчка цивилизација, и у претхришћанском и у хришћанском периоду, темељила се на апсолутном приоритету истине и на тражењу те истине.
Ми данас живимо у свету који даје приоритет корисности, а не истини, те због тога пажњу свих социјалних слојева привлачи политика, а не философија.
Са тог разлога нам је врло тешко да схватимо како је било могуће да су, у доба светих Отаца, једноставни људи на улицама и у магазама расправљали о Једносуштном и Троипостасном Богу или о разлици између суштине и ипостаси. Али исто толико био би изненађен и неки Византинац када би данас чуо како радник, „ортодоксни” марксиста, и његов колега троцкиста или маоиста, расправљају о појмовима као што су „вишак вредности” или „акумулација капитала”.
Покушаћемо овде да учење хришћанског Светог Предања о Тројичном Богу, сачувано у учењу светих Отаца и одлукама васељенских сабора, изнесемо језиком што је могуће једноставнијим и приступачнијим данашњем човеку.
- Суштина и ипостас
Бог црквеног искуства Један је и Тројичан.
За разумевање истине о Једном Богу Црква користи философски појам једне суштине, а за одређивање тројичности Бога користи појам трију ипостаси или Лица. На тај начин, Бог је за Цркву Једносуштан (једна суштина) и Троипостасан (три ипостаси или Лица).
Користимо нарочито појам суштине (грчки усиа), јер та реч означава чињеницу учешћа (партиципирања) у бићу (бити, јесам) – реч суштина се добија од партиципа женског рода глагола ими (бити, јесам). Али када је у питању Бог, не можемо говорити о учешћу и бићу него о самом Бићу, о пуноћи сваке могућности за постојање и за живот. Због тога је апофатичка дефиниција надсуштаствене сушшине, коју свети Оци често користе, најближа изразу истине о Богу Цркве.
Уза све то, разликовање суштине и ипостаси омогућава Цркви да лакше „одреди” и опише искуство Божијег Откровења. Некако јасније разумемо шта хоће да одреди то разликовање уколико се присетимо да је и човек, створен „по образу” Божијем, такође једна суштина (једносуштан), а истовремено и безброј ипостаси или личности (многоипостасан). Из целокупности својстава и карактеристика које одликују човека издвајамо појам једне суштине: сваки човек поседује разум, способност мишљења, вољу, моћ расуђивања, машту, меморију и тако даље. Сви ми људи, као такви, са тим општим својствима, учествујемо у постојању, у бићу – имамо заједничку суштину.
Али свако појединачно остваривање (ипостас) те суштине, односно сваки човек понаособ, отеловљује све опште карактеристике суштине на начин који је јединствен, несличан и непоновљив: он говори, размишља, расуђује, машта на начин који је апсолутно особен (другачији од начина било ког другог човека) – свако људско биће поседује апсолутну особеност (различитост).
Говоримо, дакле, о суштини која ипак, ни у случају Бога ни у случају човека, не постоји одвојено од конкретних личности које је чине постојећом. Личности ипостазирају суштину: дарују јој ипостас, односно истинско и конкретно постојање.
Суштина постоји само „у личностима”, а личности су начин постојања суштине. То, опет, не значи да је суштина само апстрактан појам (појам Божанства или човечанства) који се формира једино у човековом уму као збир заједничких својстава и карактеристика. Говоримо да суштина не постоји на другачији начин него само отеловљена и у конкретним личностима. Па ипак, нарочито у случају конкретне личности човека, сви ми имамо истинско искуство разликовања наше личне ипостаси од наше суштине или природе*: често осећамо да у нама постоје две жеље, две воље, две потребе које захтевају задовољење. Једна жеља, воља или потреба изражава наш слободни лични избор и опредељење, док друга представља природну (физичку) склоност (тежњу, порив) која се супротставља оној првој, а појављује се као безлична (инстинктивна, како кажемо) претензија, која не оставља могућност за слободно размишљање, расуђивање и одлучивање.
Тај расцеп помиње апостол Павле када пише Римљанима: „Видим други закон у удима мојим који се бори против закона ума мојега… јер не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним… јер хтети имам у себи” (Римљ. 7, 15-23). На наредним страницама ове књиге говорићемо аналитички о том „бунту” људске природе против слободе личности – о стремљењу физичке природе да постоји, да се одржава и да се овековечи сама по себи, једино као физичка природа, а не као лична особеност и слобода. И видећемо да то раздвајање природе и личности представља неуспех (промашај, „грех”) човековог постојања, са смрћу као крајњом последицом.
Али за сада нас овде занима истина природе или суштине, коју у случају човека изучавамо као егзистенцијално искуство против подложности слободи личности. Када је, међутим, у питању Бог, ми немамо никакве податке за изучавање Његове суштине. Верујемо само да у Њему не постоји никаква антитеза између природе и Личности, пошто не постоји неуспех и смрт. Усуђујемо се да кажемо (увек условно, због ограничених могућности људског језика) да је егзистенцијална пуноћа божанске природе у апсолутној сагласности са слободом божанских Лица, те због тога постоји заједничка божанска воља и енергија и неразрушиво јединство живота Свете Тројице.
То је јединство природе и слободе, слободе која уједињује природу и живот љубави – а љубав представља биће Божанства. Али шта је, заправо, та суштина Божанства, коју ипостазирају три Лица, то не можемо знати. То превазилази не само могућности нашег језика него и могућности нашег схватања и границе нашег искуства. Говоримо, дакле, о непојмљивој тајни Божанства, о неистраживој истини божанске суштине.
* – Изрази суштина и природа се често користе у једном истом смислу.
НАСТАВИЋЕ СЕ –
