У наредним месецима наш портал ће објављивати изводе из књиге „Азбучник вере“ Христа Јанараса у нади да ће вам ови изводи бити повод за прво или поновно читање.
- Језик слика (икона)
У текстовима богослова и Отаца Цркве, појмови се често семантички узајамно негирају да би било могуће свако превазилажење схематизације њиховог садржаја. Да би се кроз смисаоне антитезе појавила могућност емпиријског учествовања целокупног човека (а не само ума) у израженој истини, Бог Цркве је надсуштаствена Суштина, надбожанско Божанство, неимениво Име, надначелно Начело, Ум неумни и Логос (реч) неизрециви, и Пуноћа надпотпуна.
Познање Бога је непознативо познање, непричасно учествовање. Богословље је образовање неизобразивог, форме неоформивог, облици неуобличивог, предначална делотворност; оно изражава несличне сличности, прожимајућу везу свега неповезивог. Истина се идентификује са непосредним искуством, а богословље са боговиђењем, виђењем самог бесконачног (незавршивог) савршенства.
Боговидци богослови негледиво гледају неизрециву лепоту (доброту) самога Бога; без додира задржавају и непојамно поимају његову несазнајну форму, безоблични лик и неизобразиви образ, који је у невидивом виђењу неукрасно украшен несазданом лепотом.1
Није случајно то што је неподељена Црква првих осам векова, као и њен историјски наставак на Истоку, заснивала катихезу верника, односно објављивање и преношење своје истине, углавном на богослужењу.
Унутар литургијског круга служби Цркве (вечерња, јутрења, Литургије, часова) богословље бива поезија и песма – више се искуствено доживљава него што се разумева са рационалном доследношћу. Посвећење у истину Цркве јесте учешће у њеном начину живота, у празничном сабирању верника, у видљивом остваривању и пројави новога човечанства, које је победило смрт.
- Јелинска философија и хришћанско искуство
Можда је сувишно, али да бисмо избегли сваки могући неспоразум, потребно је да кажемо следеће: предност емпиријског учешћа у односу на интелектуални приступ црквеној истини не значи нити апстрактни мистицизам и прибегавање емоционалним егзалтацијама, нити запостављање и омаловажавање логичког размишљања.
Не треба да заборавимо да је прва Црква рођена и да се развијала унутар граница јелинског света, јелинизоване Римске Империје. А начин размишљања древних Грка и њихова психосинтеза нису се слагали са мрачним мистицизмима и простим осећањима. Напротив, Грк је тражио од новог искуства црквеног живота да одговори на његове проблеме и питања – она која је старогрчко и јелинистичко философско предање формулисало и истраживало на начин који је чудесан и јединствен у историји човечанства.
Захтев грчке мисли да својом речју изрази истину Цркве представљао је врло оштар изазов како за јелинизам тако и за Цркву. Био је то драматичан сусрет двају принципијелно неусагласивих животних ставова, који је породио велике јереси првих векова. Али расправе које су изазване поводом тих јереси пресудиле су о могућностима опстанка грчке философије унутар граница живота хришћанског света. Обе сукобљене стране (грчка философија и хришћанско искуство) представљају задивљујућу динамику живота, која је коначно антитезу претворила у стваралачку синтезу: хришћанска Црква је успела да, датостима свог искуства, одговори на философска питања Грка.
А грчка философија је доказала могућности свога језика и методологије у потврђивању новога схватања о егзистенцији, свету и историји. Резултат је био врхунско достигнуће грчке речи, која, не изневеравајући хришћанску истину и апофатичко познање те истине, остаје апсолутно доследна захтевима философске формулације, остварујући тако радикалан рез у целокупној историји философије. Зачетници тога достигнућа били су свети Оци Цркве у непрекидном трајању од другог до једанаестог века.
‘ Поспедњи изрази припадају Светом Симеону Новом Богослову – „Књига етичких учења“, Слово IV
