На претходним странама смо више пута нагласили превасходну ствар: за Цркву, грех није законски већ егзистенцијални догађај.
То није једноставно преступ, већ једно активно одбијање човека да буде оно што заиста јесте: икона и «слава», или пројава Бога. Човек одбија да буде личност, у односу и заједници са личносним Богом и са личношћу свога ближњег.
Грех, схваћен на овај начин, није једноставно порицање друштвене категорије «алтруизма» или «љубави према другима», већ он показује да човек чини себе сигурним у својој биолошкој и психолошкој индивидуалности, што је начин постојања супротан природи, начин који изопачује његову егзистенцијалну истину и који је супротан тројичном узору његове природе.
Егзистенцијално изопачење неизоставно значи и изопачење природе, пропадљивост и смрт. Човек верује да се бори против пропадљивости и смрти, очајнички прибегавајући настојању да очува свој индивидуални селф; да очува своје власништво, свој положај у друштву и свој морални статус. Али он тиме једино успева да даље допринесе изопачењу свог бића у апсурдности и усамљености свог самоодносног противљења.
Човеков грех, његов неуспех да постигне своју истиниту егзистенцију, при свему томе јесте пројава једног аспекта његових личносних могућности. Ако човекова пуноћа као личности представља силну неограничену величину живота, једно «недовршено савршенство» – пројаву божанске иконе – онда индивидуалност «супротна природи», такође јесте људска способност која се показује као једнако неограничена, као негативна величина и изопачење божанске иконе.
Човеково «да» или «не» његовој егзистенцијалној аутентичности открива бескрајну, динамичку магнитуду његовог личног односа са Богом или његове индивидуалне удаљености од Њега. Тако његови свакодневни греси, његов неуспех да достигне «крај» личне поноће, не представљају грех и насиље над установљеним конвенцијама. То су динамичка откривања удаљености – не у просторном смислу– која одвајају човека од Бога, контигентна пројава начина на који човек осуђује себе на искључење из истинитог живота.
Формулисано теоријским и објективним појмовима, све ово остаје незанимљиво, уколико није доведено у живот искуством покајања у оваплоћено у личном подухавату.
Када хришћанин испитује бездане дубине људског неуспеха кроз непосредно искуство, он остварује магнитуду способности да воли и усуђује се да начини двиг покајања.
Тада сусреће потпуно прихватање безграничне Божије љубави према човеку: «Онај ко познаје слабост људске природе, сам има искуство силе Божије», каже Св.. Максим Исповедник. Спасење је када се две безграничне магнитуде споје: само се тада збива да «једна дубина зове другу».
Порука коју Црква доноси, посебно савременом човеку, повређеном и деградираном схватањем Бога као «терористе» јуридичке етике јесте управо у следећем: она га уверава да оно што Бог заиста тражи од човека није ни индивидуални подвиг, нити дела врлине већ крик поверења и љубави из дубине бездана.
Или, можда само један тренутак трезвеног и грчевитог проваљивања кроз затворену и сигурну субјективност наше среће.
Ова порука стиже из сваког аспекта црквеног живота: то је један стално отворен позив, нада и утеха за човека који је решио да завири у себе као у какав амбис у сопствени губитак живота. То је порука која је тако добро сумирана код Достојевског у Злочину и казни, у монологу Мармеладова где он излаже своје мишљење о будућем суду:«А Христос ће нам рећи: Приђите и ви.. Приђите и ви пијанице, приђите ви слабићи, приђите и ви децо срама!» … И рећи ће нам: «Ви сте свиње, направљени по слици Звери и са њеним печатом; али ипак дођите». А премудри и они који знају ће рећи: Господе зашто примаш ове људе? А Он ће рећи: Ево зашто примам те људе, о премудри; ево зашто их примам, о ви који разумете, јер ни један од њих није веровао да је тога достојан.. И Он ће ставити руку на нас и ми ћемо пасти пред Њим… и разумећемо све! Тада ћемо све разумети… Господе, нека дође Царство Твоје!»
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
Објављено: 28.09.2022.
