Изазов философије
Сви изрази и дефиниције Светога Писма који се односе на Тројичног Бога Цркве немају ништа заједничко са философским проблемима; немају амбиција да одговоре на теоретска питања нити, опет, црпе термине и појмове из језика философије. Они су само запис историјског искуства прве апостолске заједнице и предања речи Христових које разјашњавају то искуство. Искушење које представљају захтеви философије налази се, међутим, у свим аспектима живота јелинског света, унутар којега се рађа и распростире Црква. Постоји несавладива саблазан о коју се спотиче извежбана мисао Јелина: Бог, да би био Бог, мора да буде апсолутно и неограничено Биће.
Како је онда могуће да постоје три апсолутна Бића? Свако од њих, да би било апсолутно, мора да одузме нешто од апсолутног карактера оног другог – апсолутност и вишебројност јесу два противречна појма.
Најоштроумнији и најкомпромиснији одговор на то питање дао је Савелије, јелинизовани римски интелектуалац са почетка 3. века. За Савелија, Бог јелинске философије, односно апсолутно и неограничено Биће, исто је што и Бог Цркве. Три Лица, која потврђују историјско искуство Цркве, нису друго до три образа (образине, маске), три различита начина појављивања и деловања једног те истог Бога: конкретно, у Старом Завету Бог се појављује и делује као Отац, у Новом Завету као Син, а у животу Цркве као Свети Дух.
Наравно, такав Савелијев одговор није његов оригинални изум. Он само сажима и систематизује теолошку проблематику која је у оно време на Западу била позната под именом монархијанство. Монархијанство (од речи монархија = монада) је покушавало да направи компромис између тројичности хришћанског Бога и захтева логике: једно и јединствено трансцендентално Начело треба да представља „врховно Божанство”. Покушај остваривања таквог компромиса никад није престао да карактерише римску мисао, која увек има тежњу ка рационализму и схематизацији – уосталом, због тога је толико успешно и неговала правну науку.
Осим тога, Савелије је учинио само то да је за Свету Тројицу употребио термин лице у оном значењу које је тај термин имао у грчком и латинском језику оне епохе. Грчка реч просопон, као и њен латински превод „персона“, значила је управо образину (просопион), маску коју су носили глумци у позоришту.
Хришћанске Цркве су недвосмислено одбациле такво Савелијево тумачење, а нарочито је снажна била реакција на Истоку. Искуство Цркве и сведочанство Светога Писма потврђивало је истинско разликовање трију Бића (Постојања), одвојени егзистенцијални идентитет свакога од њих – трију Бића која опште међусобно и где је једно упућено на друго, издвајајући врло јасно себе, своју „ипостас”, односно своју истинску личност. Теорија о „маскама” укидала је и врло јасни смисао Христових речи у Јеванђељу и опитно позивање Цркве на Личност Оца, на Личност Сина и на Личност Утешитеља.
Савелијанство је, међутим, иако одбачено од стране Цркве, ипак наставило да се распростире као теорија и да стиче присталице. Имало је могућност да лако задовољава људску логику, јер је нудило поједностављено схематско тумачење чињенице да је Бог Цркве истовремено и Један и Тројичан.
Крајем трећег века савелијанство се раширило по Либији, а раздори које је тамо начинило изазвали су реакцију богослова и клирика из суседне Александрије. Сада су већ сви у дискусијама користили изразе из јелинске философије. Александријци су говорили о једној суштини Божијој и о трима ипостасима: о ипостаси Оца, Сина и Духа. Истовремено, западњаци су упорно остајали при једној ипостаси Божијој и о трима Лицима Његовог историјског Откровења. Александријци су у таквој дефиницији западњака видели продужетак Савелијеве јереси, док су западњаци у дефиницији Александријаца зазирали од опасности трибоштва.
Кроз те дискусије, почетком 4. века, родило се аријанство, јерес која је за читаве деценије узбуркала целокупну Ромејску Империју. Арије, свештеник у Александрији, био је ватрени противник Савелијевих идеја. Желећи да одбрани истинско постојање Трију Лица Свете Тројице, али и да истовремено остане доследан захтевима философске мисли, почео је да учи да је потребно да разликујемо не само различите ипостаси него и различите суштине, када су у питању Лица божанског Откровења.
Говорио је, дакле, да Син није једносуштан (једне и исте суштине) са Оцем него другачије, „створене” суштине – Бог је и Њега створио, пре било ког другог створења. На тај начин је, борећи се против савелијанства, и сам упао у исту замку захтева рационалне мисли, прихватајући само једну божанску суштину и сводећи Сина само на „творевину”.
Нећемо се више задржавати на историјским чињеницама. Оно што смо до сада навели било нам је потребно само да бисмо показали које историјске условљености су навеле Цркву да искуство Тројичног Бога протумачи језиком философије. Јер, заиста, свети Оци Цркве су коначно успели у том тумачењу, а да при томе ни најмање не пренебрегну искуствену веру Цркве, али и да се не одрекну помоћи грчке философије, углавном што се тиче језика – терминологије и методике.
Врхунски представници тог остварења су, свакако, тројица великих кападокијских Отаца: Василије Кесаријски, Григорије Назијанзин и Григорије Ниски. Као претече и утемељиваче дела Кападокијаца морамо, међутим, да поменемо Игнатија Антиохијског, Иринеја Лионског и Атанасија Александријског. Као настављача и творца потпуније философске синтезе, поменимо светог Максима Исповедника, чије су дело припремили Леонтије Византијски и Теодор Раитски, а до коначне систематске целовитости довели Јован Дамаскин и Фотије Велики. Тако доспевамо до последњег великог процвата грчког богословља, до 14. века, са Григоријем Паламом, као и Нилом Кавасилом и Николом Кавасилом.
