У наредним месецима наш портал ће објављивати изводе из књиге „Азбучник вере“ Христа Јанараса у нади да ће вам ови изводи бити повод за прво или поновно читање.
У једном тренутку свога живота, на прелому или на „раскршћу свога пута”, човек почиње да сумња да позитивно знање даје одговоре на само нека од његових питања. И да постоји неки простор са оне стране природе (физичког), метафизички простор (простор уметности, љубави, тајне постојања), коме, да бисмо га упознали, треба да се приближимо са „мером и постепено”, много другачије од онога што осигурава једноставну веродостојност чулних датости природе.
Читаве векове човек се борио и бори се са питањима метафизике: философија, уметност, религија представљају облике те непрекидне и неисцрпне борбе, која човека чини посебним у односу на сва друга бића и ствара његову цивилизацију. Данас живимо у цивилизацији која покушава да се утемељи на „секуларизацији”, на забораву метафизичких питања, али и тај став је опет метафизички, те и он утемељује (или растемељује) цивилизацију.
Уосталом, колико год да човек покушава да избегне неумољива питања метафизике, колико год да настоји да их заборави у грозници професионалне активности и политичке ангажованости или у ненаситој потрази за уживањима, колико год да их презире и да их исмева у име митологизоване „науке” која „на све даје одговор” или ће ,једном дати”, та питања вребају на човековом путу.
Изненадан „квар”, како каже Диренмат: аутомобилска несрећа, карцином, некаква срчана „незгода” и оружје самодовољности се распада, а човекова голотиња се показује душераздирућом. Пред нама се ненадано отвара хаос неодговорених питања која нису недоумице ума него застрашујуће празнине у нашем постојању.
У тим неочекиваним тренуцима „метафизичке будности”, рекло би се да се сва наша питања аутоматски резимирају у једној значајној речи која је сама по себи и позната и безмерно непозната: у речи Бог.
Ко је онај који нам је први о Њему говорио, шта је Он и где се налази? Да ли је Он плод људске маште, нужност коју диктира наш ум, или је Он стварно биће, али скривено као што је скривен песник у својим речима и сликар у своме сликарству?
Постоји ли Он, на крају крајева, или не постоји? Да ли је Он узрок и циљ постојања света? Има ли човек у себи нешто од Њега, нешто што превазилази време, простор, пропадљивост и смрт?
