Свештенички етос и достојанство човека, који налазе своју пуноћу у евхаристијској употреби света, сједињују живот човека са животом света, са животом Бога и творевине.
То не оставља простора за поделе или дељење па стога претпоставља да је подела човека на полове, такође, превазиђена.
То значи да свештенички етос и чин нису искључиво обележја мушког пола.
Евхаристијска употреба света која се саделава у самом човековом телу сједињује полове у заједничко литургијско прослављање живота. Свакако, уклањање разлика између полова се односи на есхатолошку пуноћу постојања, на Царство Божије.
Живот Царства поништава поделу људских бића на мушкарца и жену, због тога што је подела на полове природна подела – то је неопходност природе ради осигурања аутономног опстајања.
За такву поделу нема места у Царству Божијем, пошто она нема везе са личном посебношћу и слободом од природе што представља живот Царства.
Разлика полова не представља онтолошко разликовање, као што је то разликовање природе и личности или природе и енергије: она се не односи на начин постојања, на икону Божију утиснуту у човека.
Различитост полова је различитост у природним енергијама: „које више не гледају на божански првоузор (= архетип)“, већ пре указују на Пад. Због тога ће та различитост нестати у животу последњих дана.
Црква, пак, живи ту истину последњих дана кроз динамизам човекове слободе – кроз динамику личности која живот чини литургијским слављем откривајући коначни «крај».
А динамика личности, догађај слободе, не пориче природу, већ је претпоставља. Личност се остварује с обзиром на природу, са целосном верношћу егзистенцијалним могућностима природе.
Лична посебност и слобода означавају промену у начину постојања природе, а не поништење природе и њених егзистенцијалних могућности.
Следствено, превазилажење разлике између полова не значи за Цркву један произвољни скок у област апстрактног идеализма, нити моралистичко кастрирање човекове природе, нити, пак, рационалистичко и неизбежно конвенционално изједначавање полова у сфери друштвеног живота.
Али, ово превазилажење разлика за Цркву значи динамички преображај природних разлика у лични однос и јединство, заједно са потпуним поштовањем разлика у улогама у природним функцијама које представљају два пола.
Прослављање и савршавање Евхаристије има у виду човека као свештеника, пошто преображај живота и ослобођење од пропадљивости не поништавају, нити врше насиље над природним животним функцијама. То разликовање у природним функцијама је, у овом случају, представљено разликовањем полова.
Лични, ипостасни континуитет природног живота захтева да мушкарац оплоди тело жене. Две различите природне функције, мушкарца који оплођује и жене која носи плод, хармонизоване су у пре свега у личном догађају, у полној љубави.
Литургијско прослављање живота не зависи више од мушкарца а мање од жене или vica verse. Неосновано је, да тако кажемо, вредновање улоге једног [пола] више од улоге другог, пошто оба пола представљају природну неопходност која може бити превазиђена само у слободи личне љубави.
Преображај живота и његова промена у непропадљивост унутар Цркве захтева усвајање природног живота, човековог тела и тела света.
Следствено, захтева верност разликама у природним функцијама које чине живот.
У личном догађају евхристијског славља, две различите природне функције су доведене у хармонију: функција мушкарца који врши службу „заручења света смислом“ творећи га „логосом“ и функција жене која пружа природно тело у коме живот „постаје логос“ и преображен.
Сам Бог Логос је постао тело у личности Христа, у исто време Бога и човека, али ово „натприродно“ оваплоћење није извршило насиље над савршавањем (= саделавањем) живота: жена је дала своје тело Логосу, и тако је она сама постала оличење учествовања човечанства и творевине у целости у личној служби „новог живота“ и спасења света.
Допринос Богородице Оваплоћењу Логоса није ограничен на улогу „средства“ или инструмента, на извршавање безличне природне функције која природно одговара њеном полу, а која је од суштинске важности за рађање Сина Божијег „у телу“.
Од првог тренутка, допринос Дјеве Марије као жене представљао је дело личне слободе, слободе од било какве природне нужности.
То је управо она слобода од природне неопходности – од жеље, инстикта и задовољства – и преображај природне функције мајчинства у лични акт слободног узимања, љубави и самопредавања, што Богородицу чини „Дјевом и након рађања“.
У Православној иконографији, Богородица која држи дете је изображена као трон (престо) Божанства, а верни у њеној личности виде превасходног савршитеља спасења човека и света тј. Христа.
То што Православна Црква даје посебну благодат свештенства, могућност савршавања Евхаристије и других Тајни, само мушкарцу није због тога што она потцењује женски пол или зато што жели да сачува друштвену неједнакост.
Она то чини због тога што савршено поштује истину човека и његове природе и остаје јој верна пошто спасење које она сама представља није апстрактни морализам који нема везе са егзистенцијалном стварношћу природе.
Преображај живота унутар Цркве и његово ослобођење од пропадљивости захтева да сама људска природа буде доведена својој егзистенцијалној аутентичности и своме истинитом «циљу» – а то је лична слобода и посебност.
Због тога Црква прославља «нови живот» благодати, потпуно остајући у истини природе и разликовања функција унутра природе, разликовања у свештеној служби мушкарца и жене.
Та верност очувава личне могућности истините женскости и мушкости, без ограничавања било каквим конвенционалним уравнавањем.
Разликовање улога, пак, не мења чињеницу да се свештенички етос и достојанство односе на оба пола пошто и један и други пол учествују у преображају различитих природних енергија у лично самонадилажење и заједницу у полној (сексуалној) љубави.
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала
