Из прегледа који смо дали, постаје јасно да моралност Јеванђеља јесте у апсолутној супротстављености са било каквим видом индивидуалне етике пошто морал Јеванђеља претпоставља прeoбражај индивидуалности у егзистенцијалну стварност заједнице и односа.
А опет, у Библији читамо да постоји «закон» Божији и да човек мора да се индивидуално потчини заповестима Закона.
Навикнути на схватање закона које наглашава наш друштвени и грађански начин живљења, склони смо да о потчињавању заповестима мислимо као о неком индивидуалном постигнућу, као основи за стицање индивидуалне врлине и самодовољности.
Овде би требало да се присетимо да се истина Закона у библијском откровењу разликује по значењу од легислативе о којој се стара држава или од друштвених односа као и да нема значење које је библијском Закону дато у традицији фарисеја.
У Старом завету, истина о Закону и његовом држању односи се на «уговор» или «завет» између Бога и народа Израеловог.
Према књизи Изласка, изабрање Израела као «нарочитог» и «одабраног» народа Божијег није представљало акт произвољности: тај призив је захтевао активни «пристанак» народа, делатни, потврдни одговор на Божији позив.
Тај делатни одговор је формулисан и објашњен у следећој књизи Петокњижја, Левитској, као «верност Закону».
«Када човек остаје веран Закону» – каже Хагада, рабинско тумачење и развитак Закона – «он је очишћен и преображен и показује се као дете Господа Домаћина, икона (= слика) и слава Онога Који је створио небо и земљу».
Реч «Закон», која се користи да би се превела јеврејска реч «Тора», не одговара тачно садржају ове јеврејске речи у Старом завету: појам «Тора» је значењски много богатији од појма «Закон», који више указује на обавезујући пропис, наметнут од стране државе или уговором.
Нећемо се укључити у расправу о Платоновом схватању «закона», поретку и хармонији који откривају читав универзум као космос или украс, што ближе одговара библијском Тора или другом библијском појму, Хакахмá тј. Премудрост.
Уколико хоћемо да пронађемо неку аналогију, најближе ћемо бити истини ако Тору упоредимо са правилима Питагорејства и са правилима уметничког стварања и компоновања музике.
Ако неки уметник, на пример, жели да својом четкицом изрази лепоту личносне посебности у стварима онда мора да превазиђе своје субјективно виђење боје, самовољност својих индивидуалних сентименталних опажања и да се потчини закону хармоније боја како би био у могућности да открије и изрази унутрашње начело или однос који твори унутрашњу лепоту објекта.
Далеко од уништења личног квалитета дела уметности, ово поштовање га увећава, пошто се показује као успешно у изржавању начела односа уметника и објекта. Библијски појам закона је ближи овој истини него појму закона у држави или чак космичком закону Платона..
Да бисмо избегли удаљавање од теме кроз расправу ове врсте, потребно је само да се присетимо начина на који је Бог дао Закон Мојсију, што је дело које је у књизи Изласка поистовећено са откривањем Мојсију имена Божијег.
Закон је пројава Божија, дар благодати – а не јуридичка легислатива која треба да послужи у друштвене сврхе.
То је позив народу Израеловом да прими и представља име Божије, да се пројави као «блистање» истине која је Сам Бог. У семитској традицији, име није било просто оно чиме је нека ствар или биће називано.
То је био израз његове суштинске ипостаси (стварног постојања) и, још више, пројава личне посебности.
Откривање имена означава заједницу и однос са особом чије је име откривено, могућност њеног стварног познања.
Управо због тога Мојсије, када преузима мисију коју му је Бог поверио тражи од Бога да му открије Своје име (Изл 3, 13).
Ово име је остало скривено од других народа, а народ Израелов му је могао приступити само у оквиру њиховог односа, њиховог «завета» са Богом.
А завет је био формулисан Законом.
Дарујући им Закон, Бог је поставио своје име над народом Израеловим.
Верност Закону је била карактеристична црта «народа Божијег», начин на који је њихов живот одговарао њиховом нарочитом позиву: он је пројављивао истину Божију, Његово име, оваплоћено у телу изабраног народа.
Ова је стварност изражена наредбом у књизи Левитској: «Будите свети јер сам ја, ваш Господ Бог, свет» (Лев 19, 2)
Чак и у Старом завету држање Закона није представљало послушност некој објективној легислативи која би осигурала добар поредак у друштву или стицање индивидуалних врлина.
Држање Закона је било оно што је обележавало сваког Израелца као припадника народа Божијег. Израелац је имао да држи Закон не толико да би осигурао индивидуалну врлину већ због тога што је сâмо то држање осигуравалао његово учешће у нарочитом народу који је примио обећање спасења.
Циљ настојања да се буде веран Закону није био индивидуално оправдање већ пројава истине.
Верност Закону је пројављивала завет (= савез) Божији са Његовим народом и откривала истину Живог Бога. Карактеристични су стихови једне вечерње химне читане у Синагоги: «Господе,, свемогући Царе неба и земље, благодарим ти за дар Закона, којим ми је омогућено да на своме телу отиснем моју љубав према Теби и да украсим моје постојање Твојом благодаћу и Твојом лепотом».
Оваквим схватањем Закона као динамичког откровења Бога у људској личности, можемо разумети Христове речи да није дошао да «уништи» Закон, већ да га испуни (Мт 5, 17).
«Нова заповест» Јеванђеља је сама личност Христова, савршена икона Божија.
Сваки верујући сада исписује ову савршену икону на својој сопственој личности, када остаје у Закону Јеванђеља, Закону љубави који га калеми на тело Христово, на Цркву.
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
Објављено: 12.10.2022.
