У време данашње када се ратови воде ефикасније и ефективније него икад, кад је сва наука упрегнута да створи што моћније оружје да би једни другима могли своју вољу наметнути или бар да нас се плаше, када вашар идола досеже свој врхунац, када наука људски разум замењује вештачком интелигенцијом кад су се простор и време и људи сабрали у виртуелну мистичну заједницу путем друштвених мрежа, када се човеку обећава директан приступ тој мистичној виртуелној заједници преко кабла или бежично директном имплантацијом неких справа у мозак, када се човеку укида УМ и разум вештачком интелигенцијом и нуди покретна непокретност у том и таквом од човека створеном виртуелном свету и наравно живот вечни креирањем његовог холограма, аватара, виртуелног тела и обитавањем у том и таквом простору живи Црква Христова, наша православна.
У време данашње када медицина нуди продужење живота, сервис тела узгајањем вештачких органа и заменом покварених, када већ дуже време вештачком оплодњом помаже човеку да се размножи, када обећава стварање вештачког сперматозоида и вештачке јајне ћелије које ће се спојити негде, обитавати у нечем и родиће се нешто, када се већ поноси да су за њу гени књига прочитана, када малте не на основу свега постигнутог нуди лек нетрулежности и лек вечитог живота, када већ као од шале лечи многе болести. Када неуро наука тврди полако да је прочитала људске мисли и слике у људскоме мозгу и обећава да у исти са неког медија у тај медиј може пренети шта хоће живи Црква Христова, наша Православна.
У време данашње када ето говоре да хране нема, воде нема, енергије нема, кад се Сунце штетним проглашава, када се полако формирају карбонски отисци све творевине а човеку прави карбонски пасош који ће му начин постојања одредити на основу угљен диоксида који створи, то јест када се и ваздух, стихија ресурс почне условљавати, када прете невидљиви микроорганизми, вируси и нуде вакцине разне (болест ИКС), када се полако води борба за изворе воде, када се човек изазива промене кретања стихија (воде и ваздуха) када он почиње да чини да се земља тресе и кад пали човек палој творевини своју вољу намеће живи Црква Христова, наша Православна.
У време данашње када човек сломивши или не примивши печат дара Духа Светога и Христа као Сина Божијег разлама печате завета заједнице Бога и све творевине, сва творевина плаче и уздише, сва се творевина полако претвара у звер а демонизовани разум човеков артикулише вољу Кнеза поднебесја и када се полако припрема позорница и сценографија (простор и време) за долазак то јест неку врсту стварања онога који је уместо Христа и његово оснивање његове Цркве која ће се кроз њега молити оцу своме посредством створених од људи енергија (наравно од правог Творца украдених) и у целоме свету озаконити крађа света од Творца примањем печата или жига звери и служење оцу лажи живи Црква Христова, наша православна.
Но и у време оно и у време ово иста се ствар дешава: човек преварен, љубав Божија злоупотребљена, слободна воља злоупотребљена ради отмице света и човека као врхунца свега створеног по образу Божијем (назначеног али само Божијом благодаћу и испуњеном у подобије доведеном) од стране самодовољног противника који тело нема али проналази у телу слуге своје.
Сви ми људи, од Бога створени, у Христу рођени Духом и водом налазимо се често у дилемама у којима су се Апостоли његови налазили и то почевши од тога има ли шта добро што из Назарета долази испитујући разумом и чулима својим само бивање по телу Христово. Следујући даље њему тражимо неки посебан положај поред њега, да пијемо из исте чаше што нам се допушта али и седење са десне стране њега што нам једноставно наша створеност не допушта а то су тражили Јован и Јаков а и посредовала је њихова мајка. Често покушавамо да уподобимо Христа нашој вољи и да се он уствари мора понашати онако како ми сматрамо да је најбоље за нас а све под плаштом бриге за њега што би одговарало Петровом савету да не иде у Јерусалим. Често као Јован и Јаков Зеведејеви тражимо да сила Божја једноставно уништи оне који нам нису по вољи или чије је понашање очигледно зло што наравно Христос одбија. Христа као Сина Божијег исповедамо Духом Светим а не као плод склада нашег ума и срца но и на таквом нашем исповедању Христос гради Цркву своју што напомиње Петру. Многима од нас Христос ипак не одговара као истинити Син Божији већ на њега гледамо као на остварење земаљске правде и оруђе праведног живота сада у овом и оваквом свету. Стога је за нас он и само Царство Небеско разочарење и ми напуштамо заједницу са њим као сутелесници и продајемо га за 30 сребрњака разним првосвештеницима и врло активно помажемо да он буде изложен суду овога света иако негде у дубини душе обитава помисао да он и његово Царство нису од овога света што он и јавно исповеда (дајемо Христу целив као Јуда). Имамо и Петрову дилему пошто смо све своје оставили, за Христом кренули и нашли се надомак Јерусалима. Шта и како даље када нам Христос говори да му ваља у Јерусалим ући, и од људи пострадати, умрети…
Апостол Тома херојски одговара да крену сви за њиме и изгину. Иза хероизма тог одговора стоји уствари нека врста дубоког очаја јер Христов позив је за њега уствари потпуно обесмишљавање његовог живота и дотадашње жртве и нека врста људског вапаја да бар буквално живот да за оно што је веровао.
Као Христови следбеници ми опет неадекватно видимо његов начин постојања и кроз сцену прања ногу Апостола када Петар сматра да је испод части Богу да му пере ноге. Уплашен да неће бити причасник Славе Божије нуди и главу и цело тело да се оперу али Христос каже да смо чисти сви који идемо са њим осим ногу наших. То је такође и моменат када ми схватамо и прихватамо заповест начина међусобне љубави. И тако схваћен и прихваћен начин међусобне љубави не решава прихватање сопствене смрти и смрти свога ја зарад Христа тако да га се као Петар три пута одричемо док не сване зора новога дана. Наравно да је то тема Гетсиманскога врта где ми на ту борбу са собом где је потребно крвави зној пролити једноставно не одговарамо ми спавамо.
Но када се коначно пробудимо из сна и суочимо и са својом смртношћу себично се ножем боримо против ње, као махнити ударамо где стигнемо, другима крв пуштамо…У свом животу најчешће смо сведоци нечијег добровољне жртве (не страдање јер се оно често дешава мимо наше воље но најчешће страдамо по нашој вољи али која је наша а не Христова).
У име наших погрешних уверења и личних интереса и идола у нашим срцима ми подвргавамо Христа нашем суду, као такав нам једноставно није потребан, не прихватамо га често као живог него је само нашом уобразиљом у разуму претворен у идола срца наших без обзира што дејственим крштењем пребива у срцима нашим, заточен, сам, гладан и жедан, ненахрањен телом и крвљу Литургије коју је сам установио. Када бирамо између неког земаљског и авантуристичког живота често ослобађамо Вараву а не Христа, подвргавамо се закону о коме ћемо сами некако бринути а Христа који сведочи да његово Царство није од овога света предајемо да се распне. Ако га и тад нисмо предали да се распне него смо се разбежали ретко одлазимо под Крст а увек са десне и леве стране његове на крају наших живота те се опредељујемо истински дали је он стварно Син Божији па бар тада задобијамо његово Царство или се одлучујемо да је он обичан човек који лаже и који једноставно умире исто као и ми сви са леве стране његовога крста исто тако распети. Не смемо заборавити да се узимање крста и његово ношење до врха и распеће у времену дешава после Тајне вечере, после причешћивања, после Јудиног напуштања, после крви и зноја Христове у Гетсиманији, после Јудиног целива, после бирања Петровог сопственог живота, после осуде живог Христа од људи, разних Првосвештеника, после осуде Понтија Пилата да је он само обичан човек кога треба ишибати и вратити у нормалан колосек свакодневног умирања.
Модерна психологија са својим разноразним дијагностичким алатима и схватањем човека вероватно би сваког од Апостола ставила у разне психопатолошке категорије и људима саветовала да Христов позив не прихватају јер је плод болесне маште обичног лудака али да ето сви ми као људи имамо неко патетично поштовање према ономе што је урадио, какве је муке претрпео и због своје болесне маште главу изгубио. Зато често и данас многи скупови на којима се помиње Христос подсећају на лепе комеморације а његов позив на распињање, сомнабулна прича о силаску у Ад и разрушењу смрти, Васкрсење, Вазнесење, ниспослање Духа Светога делују као прича ипак једног поремећеног човека.
Данашња психологија се показује као активни утешитељ и помагач људима да некако прихвате (наравно разумом а Ум им потпуно затвара) њихову реалност свакодневног умирања, да некако забораве, потисну смрт и баве се разним лепим и корисним стварима, буду корисни себи, другима, друштву, буду морални и једноставно умру. У ту сврху развила је психологија широк спектар дијагностичких средстава, саветодавних техника, овлашних размишљања о души и велики број школа и праваца који додатно стварају велики шум и буку. Психологија као наука, плод хипертрофираног људског разума озакоњује смрт као једину могућу судбину и циљ свакога људског бића, личности, ипостаси од Адама па до не зна ни она сама када. Под научним озакоњењем би подразумевали полагање сваког, човека, сваког Нефеша у камени гроб и запечаћивањем каменом, постављање страже испред њега да то буде једном за свагда. Психологија озакоњује заједницу човека са самим собом и предлаже разне грађанске начине бивања таквог човека (индивидуе, проклетог то јест затвореног самог у себе) у заједници са другим, творевином па чак и Богом јер ето на жалост у нешто се веровати мора.
Данашња медицина чини исто то али објашњава човеку да кад умре он и смрди и пре полагања у гроб предлаже разне завоје и уља да се процес труљења некако одложи и наравно упристоји и да се по њеним моћима та и таква агонија што више продужи. Научно озакоњује смрт и чак данас води разне дебате о срчаној и можданој смрти. Наравно да за тај плод хипертрофираног људског разума сва Христова чуда Васкрсавања мртвих представљају плод болесне маште или неке медицинске феномене (на пример излазак из коме).
Модерна физика у терминима класичне механике а данас и квантне механике говори о енергији, простору, времену, кретању сили, светлости, маси, тежини, притиску, атомима, електронима, таласима, електромагнетним таласима пале творевине и каже да се ето енергија претвара из једног облика у други не губи се само никако да створи њену такозвану Велику Теорију и да одговор одакле сва та енергија (Велики Прасак, Теорија Струна…).
Филозофија (неразумна људска љубав према људској мудрости) се наравно бави тим питањем и даје разне одговоре на то питање и то од негирања постојања Бога па до постојања Бога али и неке праматерије која је пре њега (бесконачна) или пра већ чега из чега је он онда стварао. Јевреји пак отворено кажу да је Бог створио све ни из чега али им је Крст саблазан, више воле закон па да онда они сами виде шта ће и како ће они са њиме и дочекају Месију да их одведе у Царство Земаљско (од народа преко нације до национализма а онда шовинизма). Грци пак траже мудрост и некако мисле да ће све некако вратити Богу који је све из неке праматерије створио. Наравно, Грцима је Крст лудост. Ето опет хипертрофираног људског разума на врху поднебесја. Ето, као што Григорије Палама примећује у својој расправи са представником хипертрофираног разума Варлаамом, позиције човека: ум помрачен, разум демонски а срце препуно идола и позверено. Дакле, ништа ново….
Но као што наш Јустин Поповић из дубине свога охристовљенога бића виче једино ново је Исус Христос, Логос, Син Бога живога.
Обе ове науке су на жалост истините јер говоре о палој творевини и судбини исте што је још Адаму и Еви објашњено приликом трагичног раскида творевине и Творца.
Овај текст посвећујем у помен овоземаљском труду почивше Софије Ињац.
редовни професор, др Младен Печујлија,
ФТН, Нови Сад
теолог и психолог
