Рођен је у Нишу, како сам каже, у дубини Циган-мале.
“То је свет потпуно другачији од оног кога познајете. Неки људи кажу да подсећа на бразилске фавеле; то је део града где постоје сасвим другачији закони, улице не личе на улице великог града какав је Ниш. Становници тог гета се држе заједно само када је то потребно, а када није, можете остати сами и напуштени у мрклом мраку свог постојања”, описује место одакле потиче.
Најраније успомене вежу га за трошну кућицу, где је живео са мајком и браћом, и за асфалт нишких улица “на ком је покушавао да испроси који динар, јер без одређене суме новца није смео да се врати кући”.
“Пут сваког напуштеног и заборављеног детета није његовом вољом изабран, и блага је реч да није лак. Напуштена деца се боре сама са својим страховима и хватају се у коштац са суровом реалношћу још од малих ногу. Моје најраније детињство и није било оно што би се детињством могло назвати. Не сећам се да сам имао омиљену играчку, једино чега се јасно сећам су глад, страх, батине и бол”, препричава Мети своје најраније успомене.
Глад у хранитељској породици
Пре него што је са 12 година стигао у дом за напуштену децу, неколико година је боравио у хранитељској породици. Наводи да није имао среће са старатељима и за тај део живота каже да му није донео ништа добро.
“Хранитељи су показали веома мало људскости према мени. Ако већ не могу да ти пруже љубав, могли су бар да ми пруже пар здравих патика и редовне оброке. Велика физичка глад је главна асоцијација на тај период мог живота. То никада нећу разумети, што се тиче хранитеља”, истиче.
Присећа се да је у том периоду био незаинтересован за нормалне активности својих вршњака, али и да је био мета константног малтретирања школских “другова”. Тако да је више бежао из школе него што је боравио у њој.
“Моја незаинтересованост је заправо био бунт, нека моја борба, којом сам тада покушавао да заштитим самог себе од тог животног периода који ме је немилосрдно газио”, наглашава и каже да верује да је то делом разлог његове неписмености до 12 године.
Када га је социјални радник, како описује, извукао из хранитељске породице, Мети није имао представу шта га чека и сама идеја одласка у дом му није уливала поверење. Сада мисли да је дом био управо оно што му је требало.
Долазак у дом у првим тренуцима је био ужасно болан.
“Сазнање да нема мог брата, мајке, страх од нове средине, од нових људи. Све ми је било страно, ново и одбојно. Али добио сам кров над главом, редовне оброке, помогло ми је, јер сам схватио да у свом болу нисам сам”, први су Метијеви утисци по доласку у дом.
Васпитачица Емилија – друга мајка
Упознавање са васпитачицом Емилијом Ђуровић, коју деца зову тета Ема, променило је његов живот.
“Пре него што сам дошао у дом, познавао сам нека слова, покушавао сам да читам, сричући речи и покушавајући да нађем смисао гомили прочитаних слова. Доласком у дом, сећам се како сам невештим читањем засмејавао тета Ему. Знао сам да станем и поклоним се, као пред неком озбиљном публиком, и да онда пробам да прочитам неку песму”, препричава своје проблеме са читањем.
Ема је, како наглашава Мети, видела дете у њему и била врло стрпљива.
“Помогла ми је да савладам читање и потурила неке добре књиге. Тако је некако и све почело. Поверовао сам јој да боја коже и име нису препрека већ требају бити подстрек. Почео сам да читам и учим. Научила ме је како да искажем своје мишљење, а да при томе останем смирен и достојанствен. Научила ме је како да владам својим емоцијама, и како да се изборим са својим унутрашњим страховима”, присећа се.
Васпитачица га је охрабривала да се промени и да почне да верује у себе.
“Колико је само тренутака било у мом животу у којима сам мислио да нешто не могу, толико је било и оних у којима сам био сигуран да могу. Али не одмах, временом са почео да верујем да могу. То ме је научила моја Емилија. Она је била главна особа у мом животу”, искрен је Мети.
“Прави човек великог срца, пуна разумевања и ширине да искрено из душе, саслуша, посаветује и усмери. Имам биолошку мајку која ме родила и напустила, и другу мајку Емилију коју сам нашао у дому, која ме одгојила и васпитала. Субина ме је погледала када ме је послала у њене руке. Она ме је највише и охрабривала, и била ми је, не ветар, него ‘бура у леђа’ за све”, описује улогу васпитачице у свом животу.
“Сваком страницом скидао сам слој по слој рана са душе”
Она га је охрабила и да почне да пише.
“Како је време пролазило, тако сам се и ја, пре свега највише захваљујући мојој Емилији, ослободио и успео да отворим ум за неке ствари које су ми биле стране. Невероватно је то, да када сам научио да читам и пишем, и када сам почео да читам књиге, колико су те исте књиге мени постале битне. Емилија је разумела мој порив за писањем, и што је најважније, веровала је у мене. Знала је шта том књигом желим да кажем и постигнем, шта желим да откријем, кога желим да победим”, истиче Мети и додаје да није имао подршку свих васпитача за писање романа.
Књиге су му, како истиче, помогле да нађе смисао и да се спаси безнађа. Почео је да пише да би победио своје страхове.
“Сваком исписаном страницом романа, ја сам скидао слој по слој рана са своје душе. Никада нисам волео да будем искрен и вечито сам дубоко у себи крио моје интимне ствари од других људи. Када сам почео да ‘огољавам’ свој живот на страницама романа, схватио сам, да тиме помажем пре свега себи, и веровао сам да ћу помоћи и другима”, каже.
Роман “Град бола” је скоро у потпуности аутобиографски, ликови су стварни, а имена су измишљена.
“Грађу за роман нисам морао да тражим, осамнаест година сам је носио у себи, носим је и сада. Носићу је заувек” описује свој роман.
Желео је да исприча причу огромног броја напуштене деце без родитељског старања, јер његова прича “заправо није ништа посебно другачија од било које друге судбине напуштеног детета”.
“Романом сам хтео да покажем да је све могуће, када си принуђен да се бориш. Када си немоћан да било шта промениш, да на било који начин утичеш на свој живот. Због тога напуштена деца, због немоћи да било шта промене, срљају у аутодеструкцију, пороке и девијације. Ја их разумем, ја сам био један од њих. И увек ћу бити. Као што верујем да ћу увек и бити ту за њих”, закључује Мети.
Први утисци читалаца, према његовим речима, су – феноменални: “Шаљу ми фотографије са романом у рукама и дирљиве коментаре и поруке”, каже.
Пошто је испунио свој први сан о ком је маштао као дете у дому и издао роман, Мети има нове жеље. Планира да заврши факултет и постане социјални радник. Циљ му је да живот посветим деци улице.
nova.rs
