Сви ми се родимо за добро, добијемо живот са разлогом, а онда нам се, до краја, овоземаљски живот састоји у падању и устајању. Кажем, рођени смо за добро, а да ли добру и стремимо то зависи од околности и од наше слободне воље. Свако од нас бар један тренутак у животу проведе тражећи Бога и у Њему вечност. Онима који су расли уз спомињање Његовог имена се, углавном, рађа жеља за даљом спознајом и усавршавањем, односно узрастањем у вери.
На другој страни има и верних и неверних. Али, готово сви, бар једном, зажеле чудо. Чудо у оном запрепашћујућем смислу. А, ми смо, заправо, свакодневно окружени чудима. Свакога тренутка! Како? На ово се најбоље одговара питањима. Ако, на пример, Бога нема и ако је све настало само од себе, потпуно случајно, јер му је одједном дошло да се деси и ако је људско биће само врећа меса и костију, одакле онда свест? Одакле разум? Када хирурзи отворе пацијента на операционом столу могу ли му, поред телесних органа, наћи и осећања, убеђења, идеје? Зар то нису чуда и дарови? Зар песма и мерак нису чудо? Зар искрени загрљај није чудо? Зар се у једном искреном, дечијем осмеху не види чудесно парче Царства небеског на земљи? Зар пријатељства, кумства и побратимства нису чуда, тако импресивна и горостастна, презирна према пропадљивом овоземаљском? Зар поезија и музика нису чуда? Чуда су, зар не, жртвовање за другог и саосећање?
Чудо ли је савест, коју са правом називају гласом Божијим у нама? Опраштање? А, једно „волим те“- чудо над чудима! Божанско у човеку! Једно од најлепших чуда је осећање да читате Истину док читате Нови завет (посебно из другог или трећег пута) и чудо да се у њему увек нађе нешто ново, ма колико га пута читали.
Чуда, нажалост, има и на оној другој, поквареној страни. Ако се сетите Јасеновца, Аушвица и сличних ужаса, направљених људском руком, запрепастиће вас чињеница када схватите шта је све човек човеку у стању да уради. То не би урадила ниједна животиња! Али, човек би. Он може да буде незајажљиво жедан братске крви и жељан братских мука. Кажем „братских“ јер су у основи сви људи браћа. И то је, на неки начин, чудо и показатељ на онострано. То зло које може да се угнезди у људску душу, па да разара све око себе и на крају себе само.
Да је све само овоземаљско и да нема оностраног, да је све само материјално, а не и духовно (самим тим и чудесно) и да нема Бога и да је човек само месо, кости и нагони, овако нешто не би било могуће. Свуда око нас су чуда, само што смо ми у својој гордости и охолости почели да их не примећујемо и да их не третирамо као чуда.
Има и много оних импресивних чуда, у Православљу: кефалонијске змије, мироточење икона и низ других која се сваке године дешавају на одређени празник. За готово сваки наш манастир је везано барем једно чудо. Али, поред ових, ми смо сведоци свакодневних чуда. Рођени смо у чудима, сам дар живота је чудесан, окружени смо чудима и исправно је да добротом и молитвом помажемо чудима да се десе.
Стварајмо чуда: загрљајем, осмехом, пожртвовањем, саосећањем, праштањем, разумевањем, песмом, игром- љубављу!
