Јуна 9. године 1907, дошло је до славне битке и славне српске победе у селу Дреново код Велеса.
Две српске чете под командом војводе Јована Стојковића Бабунског (који је и сам био из велешког краја) и војводе Василија Трбића (Васила Велешког) уз помоћ сеоских чета из села Теово и Богомила су у потпуности уништиле две бугарашке чете.
Бугарске чете нису биле састављене од Бугара из Бугарске, већ од бугараша (побугарених Срба) из јужних крајева. Предводили су их Стеван Димитров и Дачо из Бистрице који су погинули у овој борби, а који су претходно терорисали српске сељаке по околним селима и владали се као друмски разбојници. Српске комите су имале једног рањеног, а бугарске су имале две уништене чете и два заробљена, која су касније смртно кажњени.
Занимљиво је да је у овој борби учествовао и Драгиша Стојадиновић (каснији вишегодишњи првак Европе у стрељаштву, угледни правник, народни посланик, филмски и фотографски сниматељ, истакнути антифашиста и ратни јунак) који је једним метком пробио пушчану цев бугарском војводи Стевану Димитрову. Ова славна победа је након битке опевана у песми „Спрем’те се спрем’те четници“, која има више верзија, а први ју је запевао четник Анђелко Станковић из Ђевђелије док су се српски четници одмарали после битке. На дан битке био је празник Спасовдан.
На фотографији су војводе Јован Стојковић Бабунски и Василије Трбић Велешки.
Једна од верзија песме у којој се детаљно описује ова борба, а коју је испевао и исту допунио аријом и први пут је у целости испевао четник Јован Грковић Гапон, на скупу Србо-Македонаца у Београду, одржаном 1909. године:
Српска ми труба затруби, во това село Дреново, Спрем’те се спрем’те четници,силна ће борба да буде, Најнапред иде пред чета,Јован Бабунски војвода, За њим иде пред чета, Васил Велешки војвода, Викна,извикна Бабунски:Дижите село оздола, Дижите село озгора,тува је Стеван Димитров, Извика Јован Бабунски: Предај се море Стеване, Не ти се предавам, Вардарски ја сам војвода! Викна,извикна Василе:Предај се предај Стеване, Да не ти огањ изгори,да не ти главу скидамо! Вака му збори Стеване: Не се предавам Василе, Оти не жалам главата,оти сам јунак поголем. Ама ме пусти на ридот,не ме сардисај в селото, там да се види поарно,ко је повећи јунакот! Не лудуј море Стеване,зар да те пустим да бежиш, Да кољеш мирне сељане, да јуриш жене велешке. Викна, извикна Василе: Фрљајте бумби четници! Док они ово говоре, Јовча Јорданов стар четник и Бацко млади киниса,на куће бумбе бацају. Пукнаше пусти бумбите,јекну ми Лисец планина, Тада ми викна,извикна,војвода Стеван Димитров: Тој ми је геројство Србите,со бумби да ме тепате, Ајмо горе на ридот,на равна нога да сме сви. Викна му Петко војвода: Да молчиш старо магаре, колко те време тражимо,зар да те сада пустиме? Док они ово говоре,Катранџи Коста Теовац и млади Донче Ореовац,на кров се куће качише, те сину огањ под кровом,осветли ноћу Дреново. Док кућа гори Стевану,Стеван ми виче преклиње: Јованче,брате,трешњевче,грев да ти буде на душа, ако ми патот не даваш!Со Петра,брата твојега, Зима и лето целото,заједно леба једовме. И тебе прашам војводо,од среди села во Азот, Петко те викат,такали?Пуштај ме Петко на ридот! Викна му Петко војвода:Глава ти сакам Стеване! Колико утри ден да дојде,ће да те једат кучиња. Оти се Петко не враћа во дома с’ дражим ручиња. Пукна ми с’ пушка Драгиша,што добар стрелац беше тој, и скрши пушку Стевану. Заплака Стеван Димитров: Е браћо моја дружино,лоша нас судба стигнала. Док српска труба трубеше, Дреново село гореше! А када кућа изгоре,где Стеван главу кријеше, Изгори Стеван с’ четници,и сита туне згинуше. Коне му главу одсече,со торба њу ми понесе Да гледат села велешка,да нема више Стевана, Да коље народ по села,да јури жене велешке. Викна ми сада Василе:Ајдемо моја дружино, то што смо овде створили,во песна ће се испеје, Нека се прича и знаје за живот Србин не хаје. Док чета гором одеше, Дреново село гореше
