За најјаче болести потребни су најјачи лекови, тачно примењени (Хипократ)
Бол је свима познат. Постоје различити болови: физички и унутрашњи или душевни (у психологији се такав бол назива психалтија). Сваки бол обично прати „тешкоћа, мучнина, страдање. Ми смо навикли да доживљавамо бол као сурову казну, као неправду, као зло…То је нешто што желимо да прекинемо. Али, како да то учинимо
Однос према болу није увек правилан.
Пре него што одговоримо на то питање, хајде да признамо да бол није увек зло. Бол је често некакво крајње средство, заложено у нама, које нас приморава да се бринемо о себи. Ми не бисмо доживели данашњи дан да никада нисмо доживели бол. На пример, ако не би било бола, ми не бисмо осетили да нам се зуби кваре и тако бисмо брзо изгубили све зубе.
Кад не би било бола, никоме не би пало на памет да лечи уганућа, преломе, унутрашње болести. Да не осећамо бол, ми не бисмо схватили да нешто није у реду са нашим организмом, не бисмо тражили помоћ од специјалисте. Што у ствари значи да бисмо живели само до прве озбиљне болести. Бол може бити но мучење, али може ни и наш највернији помоћник, који чува наш живот и благостање, упозорава нас на лоше последице, скреће нам пажњу да нешто код нас није у реду и захтева да то исправимо.
КАКО РЕАГОВАТИ НА БОЛ
Шта бисте рекли кад бисте видели овакав призор…Човек који је купио нов и скуп ауто, добро опремљен, буди се ноћу зато што аларм пишти на сав глас. Не тражећи узрок, он почиње да псује аларм који му не да да спава. Не псује лопове, који су у то време улазили у ауто, не псује себе, иако од лењости није желео да изађе да погледа или позове полицију, него псује аларм! Наравно, таквог човека нећемо сматрати посебно паметним (да не кажемо нешто теже).
Или друга ситуација… Човек трпи бол, без обзира на то што му сва околина препоручује да се хитно обрати лекару. Он сматра да му смета само бол. Он у почетку трпи, потом покушава да то пригуши лековима против болова. Бол наставља да се појачава, да би се на крају испоставило да је лекар могао да му помогне да прође без озбиљних последица по организам, али под условом да му се одмах обратио. А сада су непријатне последице очигледне. Да ли је овај човек паметан?
Ми знамо да нам бол, сам по себи, не смета да живимо, смета нам тај узрок који изазива бол. Зато, када нас тачно пала У организму, трудимо се да схватимо где нас тачно боли, који је орган у питању и покушавамо да нађемо узрок тог бола. Ако има наде да ће узрок сам сам нестати – чекамо, трпимо, примамо средства за смањење болова а ако схватимо да узрок остаје и да бол не пролази тада идемо код лекара, пролазимо дијагностичке прегледе и, уз помоћ одговарајућих специјалиста, исправљамо тај узрок. Ако нас боли бубрег идемо код уролога, ако нас боли грло код оториноларинголога, ако Боли желудац код гастроентеролога, ако боли срце код кардиолога. А коме да се обратимо ако нас боли душа?
Нажалост, ми сами често личимо на људе које смо навели као лош пример, и то када патимо од душевног бола! Узрок свог душевног бола често не желимо да видимо. Због нечега само тупо трпимо, страдамо, мучимо се, долазимо до очајања, покушавамо на разне начине да ублажимо бол, покушавамо да се боримо с њим, да заборавимо, али… не размишљамо о узроку којим је бол изазван и не лечимо управо тај узрок.
ДАКЛЕ, ШТА НИЈЕ У РЕДУКАДА ЗАБОЛИ ДУША:
Кад нас боли неки део тела ми схватамо да је то сигнал у мозгу који се преноси преко нерава као информација да је одређен део тела у проблему. А одакле и куда иде сигнал у случају душевног бола? Можда он долази у срце, јер некад и оно боли од узбуђења? Можда сигнал, на непознат начин, такође долази у мозак. А можда је и цревни тракт центар душевног бола?
Авај, човекова свест није локализована у телу. То јест, никакве нервне ћелије, чак ни велики мозак, не могу да испуне и не испуњавају функцију онога онога што зовемо људском свешћу.
Наравно ако нема душе онда нема ни душе, онда не може бити ни душевног бола. Зато, ако сте изричити материјалиста и потпуно поричете постојање душе, невидљивог света и свега што је с тим повезано, можемо да вас обрадујемо: то значи да ви не можете имати душевни бол! Зато можете одмах да почнете да се радујете – исто тако материјално као што и страдате – и да завршите са читањем овог текста.
Са осталим читаоцима ми ћемо кренути у свет људске душе.
Психологија наука која у самом називу садржи признање постојања душе (исиха – · душа, логос – знање) – много је изгубила када се одрекла самог појма душе. То јест, она као свој задатак поставља лечење душе, коју је престала да признаје, а није увела никакав други појам адекватан души. Ситуација је постала апсурдна. Како се може лечити „орган“, ако не признајеш да он постоји и ништа о њему не знашг2 Зато традиционална психологија у случају душевног бола практично увек немоћно
шири руке. Уз помоћ савремених фармаколошких препарата може да се смањи интензитет душевног 6ола, уз помоћ психотерапеутских техника човек може да га апстрахује, да научи да живи са њим, на одређено време може чак и да пригуши тај бол, али без обзира на огромно искуство прикупљено за век и по, савремена психологија нема могућности да утиче на уништење самог узрока овог најјачег бола.
Због чега душа боли? Као што тело боли, јер смо га повредили, или му не дајемо довољно онога што му је потребно, исто тако је и са душом. Шта је потребно?
Један од савремени њени „Опште је познато да свештеника пише: игнорисање дубинских тежњи људског духа рађа ту изопаченост људске природе, коју традиционално називамо грехом или извором болести. Зато је за болесног човека најважније помирење с Богом, васпостављање погажених или изгубљених пројава људског духа. Измирење с Богом – то је покајање, то је свест о свом греху, свест о одговорности за свој живот, за то стање у које је човек довео себе, и тежња и жудња да се започне нови живот, измиривши се с Богом и измоливши од Њега опроштај.
Црква је одувек, од древних времена, повезивала болест са унутрашњим стањем човека, са људским грехом. Зато је у основи црквене Свете Тајне Јелеосвећења, која се служи ради исцељења болесника, молитва за опроштај грехова. И независно од тога да ли прибегавамо Светој Тајни Јелеосвећења или намеравамо да се лечимо, прво од чега треба да кренемо је да постанемо свесни своје одговорности, свесни свога греха и воље Божије, ако желимо да будемо здрави“. |
Грех није модерна реч. Можда зато што људи, удаљени од Цркве, под њим подразумевају нарушавање неких правила чије поштовање је потребно само Богу, а не и нама самима. Зато што је парола савременог живота: „узми све што ти живо! пружа“. А зашто онда од нас било шта захтевати? То се многима од нас, наравно, не може свидети…У ствари, грех је злочин против сопствене душе. На пример, ако то упоредимо са телом, то је као када тело не бисте хранили, када би га секли или поливали киселином, то би било нешто слично томе. У датом случају, Бог личи на доброг лекара који стоји спреман поред нас, са целокупном медицинском апаратуром и препаратима, док ми мучимо своју душу, и моли нас да што пре прекинемо самомучење и да му приђемо да би нас излечио. Ако буде посматрао себе, сваки човек може да приметно како му бива непријатно на души када уради нешто лоше. На пример, када се на некога наљути, или неког уплаши, или ожалости, или узме мито, или не дадне некоме оно што му тражи, или превари своју жену у мери у којој се гомилају такви поступци, души је све теже и теже, И ми заборављамо шта је то истинска, чиста, дечија радост, Покушавамо да заменимо радост неким примитивним задовољствима. Али, то нас не радује, него само отупљује. А душа копни, и боли све јаче и јаче…
И када се деси неки важан догађај у нашем животу, на пример, неки велики губитак, нама чак не пада на памет да је огроман бол који се обрушио на нас некако повезан са нашим грешкама. Али, то је управо тако. Бол је у различитим кризама у људским односима изазван или нашом осветољубивошћу, или мржњом, или сујетом. Бол приликом прекида љубавних односа био би много мањи да сами односи нису били помрачени увредама и егоизмом. Бол приликом смрти блиског човека повећава се роптањем на Бога. И тако даље.
Закључак је следећи: душевни бол сигнализује да нешто није у реду са душом – можда смо своју душу негде ранили и морамо то да поправимо.
