Родитељи су важни у нашем животу, однос са њима је важан, а то можда нећемо схватити док не буде прекасно. Старење је неизбежно, године лете, смрт долази по своје и времена је све мање. Зато будите пажљиви и волите своје ближње. Уосталом, већину нас вероватно чека старост и ко зна како ће она изгледати.
Ако је било неке дилеме да ли Ентони Хопкинс може до Оскара у филму „The Father“, одавно је више нема. Хопкинс је у својој 83. години постао најстарији добитник Оскара за глуму. Ово је његов други Оскар. Први је добио пре 30 година, када је награђен за улогу Ханибала Лектора у сјајном филму „The Silence of the Lambs“ (1991). „The Father“ је био номинован за укупно шест награда Оскара, укључујући најбољи филм, од тога је освојио два (други је за сценарио), а Оливија Kолман је такође добила номинацију за најбољу женску споредну улогу.
Ентони Хопкинс је главни протагониста у улози оца, Ентонија, док Оливија Kолман глуми његову ћерку. Редитељску палицу држи француски филмаш Флориан Зелер, који је радио и сценарио заснован на његовој истоименој позоришној драми, заједно с Kристофером Хамптоном. Дакле, редитељ нас уводи у причу која се бави питањем промена које се догађају у старости нашег живота, када мозак једноставно више не функционише како би требао.
Филм је то без иједног натприродног елемента, али ипак драма страшнија од многих хорора. Старије особе заслужују достојанство, друштво би требало да их више поштује и цени. Међутим, лична понижавања расту. Основне телесне функције постају компликоване или немогуће. Људи вам се обраћају као да сте дете. А они око вас почињу да претпостављају да се не можете сетити ствари – врло вероватно зато што једноставно не можете. У „The Father“, то је свет у коме се налази Ентони.
Ентонија први пут упознајемо док седи у свом отменом лондонском стану и слуша класичну музику. Има 80 година, несташан је и из ината хоће да живи сам и одбија све неговатеље које му шаље његова ћерка Ен (Оливија Kолман). Ен је потребна помоћ око оца јер више не може да га посећује сваки дан, а Ентонијев појам стварности помало се распада. Његова сећања полако бледе и питање је колико Ентони може задржати свој идентитет и сећања? Kако се Ен носи с губитком оца који и даље стоји жив пред њом? Ентони се полако бори с деменцијом, а Ен и њен супруг одједном се у његовим очима претварају у неке друге људе. Иако повремено има тренутака у којима се да наслутити да је он некада био разборит, племенит и рационалан човек, већину времена он не зна ко су људи око њега, не зна ни где је, а потпуно је несвестан и протока времена.
Ентони Хопкинс, изводећи једну од најлепших представа у својој каријери, способну да вам сломи срце због недостатка свести и дубоко збуњених израза лица инсистира да му није потребан неко ко ће да брине о свему и да лепо живи сам у свом стану. У међувремену, његова стрпљива ћерка Ен показује обиље саосећања, бриге и сабраног понашања, иако јој је изузетно тешко због свега. Ипак, објаснила му је да се сели из Лондона у Париз да живи са својим новим партнером. Заправо, ни ми више нисмо сигурни шта је истина, и како се он губи тако се губимо и ми с њим. Ентони реагује као многи с деменцијом: обрушава се, одбија да уради оно што се од њега тражи, говори свима да се склоне и преноси окамењени страх јер није у стању да одржи психолошки осећај који се надвија над њим.
Сигуран наступ Ентонија Хопкинса само је трешња на врху целе ове приче. Редитељ Флориан Зелер адаптирајући властити комад заједно с Kристофером Хамптоном такође носи велике заслуге, правећи нешто потпуно оригинално. Филм „The Father“ је дубинско истраживање како је живети с деменцијом. Генерално се филмови на ову тему фокусирају на то како се бринути о некоме ко пати, и док „The Father“ сигурно такође чини нешто од тога с Ен, ипак се више бави тим стањем ума док Ентони живи из тренутка у тренутак, с пуно тренутака изгубљених негде између. Али, Ентонију је дозвољено и да покаже чари човека какав је некада био, било да се ради о хировитом упадању у плес да би импресионирао своју нову медицинску сестру или о опуштању уз класичну музику. „The Father“ делује као загонетка коју гледалац непрестано саставља, што звучи као приступ који би у мање способним рукама завршио као непоштовање једне такве особе. Срећом, овде то није случај.
Старост уме да буде тешка и болна, многи су то осетили на својој кожи. А кад дође време, са тиме морамо сами да се носимо, чак и ако имамо среће да будемо окружени људима који покушавају да нам помогну. Ово није филм који је лако препоручити или можда чак и волети. „The Father“ пружа суров елемент људског стања, и неће бити пријатно гледати. Иако је Зелер окупио врхунску глумачку екипу, ово је, без икаквих дилема, Хопкинсова представа, од почетка до краја, и уздиже свој перформанс којим ће крунисати шест деценија дугу звездану каријеру.
Марко Јовановић
П.У.Л.С.Е
