Теби смо пружили руке сви,
у ноћи што бљешти као дан
погледа упртих у тле, у прах
пред прагом наших живота
остављасмо смрт
чежњиво надајући се да се неће видети
трагови окова које смо сами наметнули
да ћемо их сакрити од погледа
којем је највећа људска дубина – прозрачна зора
нисмо могли да окупамо
неопипљива тела којим си нас оденуо
била су као дроњци са рупама
и такве си нас волео
